Život nas često stavlja pred izazove koji testiraju našu snagu.Odbacena od roditelja, sa trudnoćom i bez konkretnog izlaza.Šta bi ste vi učinili na njenom mjestu…
Majčin glas prodirao je tišinu hodnika dok sam stajala pred vratima sa koferom u ruci, spremna da napustim dom. Otac je sedeo za stolom, pogleda spustio, a šake stisnute. Njegove reči bile su oštre, hladne, kao led: “Ne možemo ovo prihvatiti. Sramota si za našu porodicu!” Iako sam imala samo osamnaest godina, srce mi je divljački kucalo, a u stomaku sam nosila novi život – mog malog Leona, koji tada još nije imao ime, ali je već bio ceo moj svet.
- Tog trenutka nisam plakala, barem ne pred njima. Podigla sam glavu, progutala knedlu koja mi je blokirala grlo i izašla. Zvuk mojih koraka na zaleđenom asfaltu, miris snega i osećaj da se svet raspadao pod nogama bili su jedini prijatelji u tom trenutku. Nije bilo povratka, nisam mogla ni da se okrenem. Oprostila nisam, barem nisam mislila da ću ikada.
Prve mesece sam provela kod prijateljice Milice. Njeni roditelji nisu bili presrećni što sam tu, ali su mi ipak omogućili da ostanem dok se ne snađem. Radila sam sve – čistila, delila letke po gradu, prala sudove u maloj ćevabdžinici u Skadarliji. Milica je bila jedina osoba koja mi je pružala podršku. Često bi mi šaptala: “Iva, ti si jača nego što misliš,” dok smo zajedno brinule hoće li nas sutra izbaciti iz stana.
Kada je Leon došao na svet, ništa više nije bilo isto. Bio je sitan, ali zdrav, i dok sam ga držala u rukama, obećala sam mu da ću biti sve što mu je potrebno – i majka, i otac, i prijatelj. Iako je bilo strašno teško, ponos je bio jači od svega. Mnogo puta sam poželela da nazovem majku i pitam je kako se kupa beba ili šta da radim kad ima povišenu temperaturu, ali nisam to mogla. Ponos mi je to zabranjivao.
Godine su prolazile. Milica se udala i preselila, a ja sam pronašla mali stan na Banjici. Radila sam dva posla – danju u pekari, noću čistila kancelarije. Leon je odrastao i postao veselo dete, uvek sa osmehom na licu. Povremeno bi me pitao zašto ne posećuju deka i baka, i ja bih mu izmišljala priče o tome kako žive daleko i imaju previše posla.
- Jednog dana, kada je Leon imao šest godina, stiglo je pismo. Rukopis moje majke bio je prepoznatljiv, iako se trudila da bude neutralna. “Iva, molim te, javi se… Tata je bolestan.” Nisam odgovorila. Nisam mogla, jer moje srce je bilo previše tvrdo.
Ali život nije birao trenutak kad će me slomiti. Pre dve godine Leon je oboleo od upale pluća koja je komplikovala njegovu situaciju. Dani provedeni u bolnici bili su najgori u mom životu. Sedeći pored njegovog kreveta, molila sam Boga da ga spasi. Tada sam shvatila koliko je ljubav prema detetu bezuslovna i kako boli kada te oni koje voliš odbace upravo kada ti najviše trebaju.
Leon se oporavio, ali ja više nisam bila ista osoba. Počela sam da razmišljam o prošlim godinama, o tome da li bih mogla da uradim nešto drugačije. Da li sam trebala oprostiti roditeljima? Da li sam sada bolja osoba od njih?
Pre mesec dana, zazvonio je telefon. Nepoznat broj: “Iva? Ovdje je tvoja sestra Ana… Tata je loše. Mama ne može sama. Trebamo te.” Glas joj je bio drhtav, ali odlučan.
S satima sam sedela, gledajući Leonovu sliku na zidu. On sada ima deset godina, pametan je, voli fudbal i crta stripove o superjunacima. Zaslužuje da zna istinu o svojoj porodici, zaslužuje šansu da upozna baku i deku, bez obzira na sve što su meni učinili.
Otišla sam kod njih prošlog vikenda. Kuća je bila ista kao i pre – miris domaće supe, zvuk starog sata u hodniku. Mama me je zagrila čim sam ušla, suze su joj tekle kao kiša. Tata je sedeo u fotelji, slab, sa ćebetom preko kolena.
“Iva… oprosti nam,” šapnuo je kroz suze. “Bili smo glupi… Bojali smo se šta će selo reći… Nismo znali bolje.” Posmatrala sam ih i osećala bes, tugu i olakšanje u isto vreme.
Leon ih je gledao, širom otvorenih očiju. “Jesi li ti moj deda?” tiho je pitao.
Tata ga je privukao ka sebi i dugo ga grlio. To je bio trenutak u kojem su prošlost i sadašnjost sudarile, ali nešto u meni se promenilo. U mom srcu još uvek gori pitanje: mogu li zaista oprostiti onima koji su me odbacili kad sam bila najslabija? Ili je možda to samo pokušaj da popravim nešto što se nikada neće moći popraviti?
Sada sedim na balkonu svog stana, dok Leon spava u svojoj sobi. I dalje se pitam: što biste vi učinili na mom mestu? Je li oproštaj slabost, ili je to prava snaga
