Čovjek koji je bio doktor i pridavao pažnju svojim pacijentima kod kuće je bio sasvim nešto drugo.Svakodnevno je maltretirao svoju porodicu,ali je u javnosti se pravio anđeo a kod kuće nešto sasvim drugačije.
Verovao je da odrasta kao i svako drugo dete. Imao je majku i oca, išao u školu, živeo u malom američkom gradiću. Na prvi pogled, njegovo detinjstvo delovalo je sasvim uobičajeno. Njegov otac je bio lekar, poštovan u zajednici, brižan prema pacijentima. Međutim, iza zidova njihove kuće krila se jeziva istina. Taj isti čovek, koji je lečio druge, svakodnevno je maltretirao svoju ženu i sina. Dok su ga drugi gledali kao uzora, njegova porodica trpela je nasilje i strah.
- Uprkos svemu, kao dete se divio ocu. Voleo je njegovu profesiju i verovao da lekari predstavljaju saosećanje i dobrotu. Međutim, postupci koje je viđao kod kuće nisu se slagali s tim slikama. Otac je bio dvoličan – anđeo na poslu, a tiranin kod kuće. Vremenom je postajao sve suroviji, nepouzdan, i svaki dan je donosio novu napetost.
Jednog dana, 1989. godine, dečak je sa ocem prisustvovao zabavi u kući jedne od njegovih pacijentkinja. Tada ga je video kako je grlio ženu pored jezera. Kada ga je upitao zašto, otac je slagao da je teši jer je bolesna. Ispostavilo se da je žena živa i zdrava i mnogo godina kasnije. Kasnije ju je video kako se ljubi s njegovim ocem, a na ruci joj je bio majčin prsten. Te večeri otac je od njega prvi put tražio da laže majku – i tu počinje njegova unutrašnja borba.
Situacija kod kuće se pogoršavala. Jedna bezazlena situacija, kada mu je ispalo jaje dok je pomagao majci u kuhinji, završila se histeričnom scenom. Otac je postao nasilan, a majka je doslovno morala da ga moljakava da ne ubije dete. Taj trenutak mu je ostao zauvek urezan u sećanju.
- Kako su dani prolazili, dečak i njegova majka su se zbližili. Ona mu je bila zaštita, utočište i svetlo u životu punom tame. Ipak, nije mogao više da krije tajne koje ga uništavaju. Ispričao je sve što zna. Majka je odmah reagovala – pozvala je nekoga, vikala, a on je znao da je nešto ozbiljno počelo.
Nekoliko meseci kasnije, majka ga je odvela iz škole i zamolila da zapamti jedno: ako joj se ikada nešto desi, krivac je njegov otac. Uplašen, ali odlučan, napravio je spisak kontakata, sakrio ga u plišanu igračku i nadao se da nikada neće morati da ga koristi.
- U ranu zoru 3. septembra probudio ga je vrisak, pa udarac. Onda je čuo mrmorenje, pa još jedan, još glasniji tup zvuk. Koraci su se približavali njegovoj sobi. Ležao je nepomično, glumeći da spava. Veruje da da je tada ustao iz kreveta – ne bi danas bio živ.
Ujutru je zatekao oca u dnevnoj sobi, s peškirom oko struka. Na pitanje gde je majka, otac je mirno rekao da je otišla na odmor. Nije poverovao, ali nije imao dokaze. Uzeo je skrivene brojeve i pozvao sve redom. Posle dva sata policija je stigla, ali otac je ubedljivo tvrdio da majka često nestaje.
Ipak, jedan detektiv, Dejvid Mesmor, poverovao je njegovoj priči. Iako je bio samo dečak, ozbiljno ga je saslušao. Tako je počelo svakodnevno izveštavanje – dečak mu je pričao o ogrebotinama, modricama, neobičnim ponašanjima. Kada mu je otac jednog dana rekao da planiraju putovanje samo njih dvojica, pozvao je detektiva i rekao mu: „Ako odem s njim, neću se vratiti živ.“
Konačno, 24. januara, došla su dva radnika socijalne službe i izveli njega i njegovu sestru iz kuće. Policija je uhapsila njegovog oca. Sledećeg jutra su im saopštili da su pronašli majčino telo. U tom trenutku se slomio. Znao je da je u pravu, ali istina ga je bolela više nego što je mogao da podnese. Osetio je tugu, prazninu, strah – ali i bes i odlučnost da oca vidi iza rešetaka.
Svedočio je na suđenju, uprkos svemu. Govorio je o svemu što zna, i njegov otac je osuđen. Kasnije se preselio u Holivud i postao režiser, a film koji je snimio posvetio je majci. Kada je sedeo preko puta oca, konačno mu je postavio pitanje koje ga je progonilo decenijama: „Zašto si je ubio?“ Tada je shvatio – iako nosi njegovu krv, ništa njegovo nije u njemu. On je potpuno sin svoje majke.
