U današnjem članku vam prenosimo iznenađenje jednog oca koji je ostao šokiran kada je vidio prizor svoje kćerke koja sjedi za klupom u školi …
Markus Grin bio je otac koji je uvek nalazio vremena za svoju osmogodišnju ćerku Avu. Tog četvrtka, pozvala ga je škola da je pokupi jer se nije osećala dobro. Smatrao je da je u pitanju obična prehlada, ali kada je stigao do školske kantine, prizor koji je zatekao ga je šokirao. Ava je sedela pognute glave za dugačkim stolom. Na njenom poslužavniku bio je samo parče belog hleba, malo namaza, mleko i mala čašica breskvi iz konzerve. Markus je prvo pomislio da je to njen izbor hrane. No, kada je pogledao poslužavnike ostale dece, video je potpune obroke – piletinu, pire krompir, povrće i voće.
- Pristupio je dežurnoj učiteljici i pitao zašto njegova ćerka nije dobila isti obrok. Ona je hladno odgovorila: „Tako joj je pripremljeno za danas.” Ava je tada tiho dodala: „Rekla mi je da je to sve što mogu da dobijem. Rekla je da su topli obroci za drugu decu.” Markusu je krv zaledila u venama. Pitao se da li je njegova ćerka namerno izdvojena ili je reč o diskriminaciji. Izvadio je telefon, fotografisao njen obrok i lica ostale dece, a zatim rekao učiteljici: „Pozivam direktora.” Umesto broja direktora, ukucao je tri cifre – 911.
Tišina je zavladala kantinom. Ava se stegla uz njegovu ruku dok su učitelji nemo posmatrali. Markus je znao da će situacija eskalirati, ali je bio spreman na to. Polica je stigla brže nego što je očekivao. Dva uniformisana policajca ušla su u kantinu, a deca su prestala da jedu i zurila u njih širom otvorenih očiju. „Gospodine, vi ste pozvali?” pitao je jedan policajac. Markus je pokazao telefon i fotografije. „Moja ćerka je jedina koja nije dobila topli obrok. Ovo se dešava više puta, a danas su joj rekli da ništa drugo ne može da dobije.”
Učiteljica je pokušala da se ubaci: „Sigurno je došlo do zabune, gospodine…” „Zabune?” Markus je podigao obrvu. „Moje dete nije greška. Ona ima pravo na isti obrok kao i ostali.”
Direktor škole je stigao nekoliko minuta kasnije, vidno uznemiren. „Gospodine Grin, možemo da razgovaramo u kancelariji?” „Ne. Želim da svi ovde čuju,” odgovorio je Markus glasno. „Deca treba da znaju da niko nema pravo da ih ponižava.” Dok je direktor pokušavao da smiri situaciju, drugi policajac je diskretno fotografisao dokaze – poslužavnik, jelovnik na tabli i spisak obroka. Ubrzo je pozvan i predstavnik školskog odbora.
- Ava je sedela pored oca, grčevito ga držeći za ruku. Po prvi put tog dana, izgledala je smireno. Istraga je počela istog dana. Učiteljica je suspendovana dok se ne utvrde okolnosti, a škola je izdala saopštenje u kojem su obećali da će promeniti politiku nadzora nad obrocima. Sledeće nedelje, novi jelovnik bio je zalepljen na vratima kantine sa jasnim pravilima: sva deca imaju pravo na jednak obrok, bez izuzetaka.
Međutim, Markus nije stao tu. Angažovao je advokata i pokrenuo inicijativu u zajednici kako bi se obezbedio besplatan topli ručak za svu decu čiji roditelji to žele. Lokalni mediji su preneli priču, a fotografija malog poslužavnika i uplakane Ave postala je simbol borbe protiv diskriminacije u školama.
Nekoliko nedelja kasnije, Markus je dobio poziv iz školskog odbora. Učiteljica je proglašena odgovornom za kršenje protokola i premeštena na administrativnu poziciju daleko od dece. Ava je dobila izvinjenje – ne samo od škole, već i od direktora lično, pred svim učenicima. Tog dana, Ava je prvi put ponosno podigla glavu i nasmešila se dok su joj drugari aplaudirali.
Markus je znao da nije samo zaštitio svoje dete – pokazao je i drugoj deci da imaju glas i da niko ne sme da ih tretira kao manje vredne. Te noći, dok je Ava zaspala u svojoj sobi, Markus je sedeo na kauču, gledajući fotografije koje je tog dana napravio. Umesto besa, osećao je olakšanje. Nekada je mislio da je borba uzaludna, ali sada je znao da je vredelo
