Ovaj znak se uvek javlja NEPOSREDNO PRED SMRT: Naučnici su otkrili 1 bizarnu stvar koja je znak da je kraj blizu

Smrt je jedna od najtajanstvenijih i najviše proučavanih tema kroz ljudsku istoriju. Od pamtivieka, čovečanstvo je postavljalo pitanja o prirodi smrti i onome što se dešava nakon nje. Da li postoji zagrobni život, ili smrt predstavlja konačan kraj svega? Ova pitanja ostaju duboko obavijena misterijom, a odgovori na njih često se nalaze u okvirima filozofije, religije i spekulacija. Međutim, ono što možemo sigurno istraživati su fiziološki i psihološki procesi koji se dešavaju neposredno pred smrt. Umesto da se fokusira na ono što dolazi posle, američki lekar Džejms L. Halenbek posvetio je godine proučavanju fizioloških i psiholoških promena koje prate sam kraj života. Njegova otkrića pružaju fascinantan uvid u redosled u kojem telo postepeno gasi svoja čula, osvetljavajući misteriju koju smrt nosi sa sobom.

Džejms L. Halenbek, profesor na Univerzitetu Stanford i autor brojnih knjiga o medicinskoj praksi, posebno se bavio temom palijativne nege i unapređenja kvaliteta života terminalno obolelih pacijenata. Njegova knjiga “Perspektive palijativne nege” postala je referenca u savremenoj medicini, jer nudi konkretne smernice o tome kako pružiti udobnost i smanjiti patnju pacijentima koji se nalaze u fazi umiranja. Halenbek smatra da je izuzetno važno da lekari i medicinsko osoblje razumeju specifične fiziološke promene koje se dešavaju u poslednjim trenucima života, kako bi mogli pružiti što bolju podršku kako pacijentima, tako i njihovim porodicama.

Prema njegovim istraživanjima, jedan od prvih fizioloških simptoma koje ljudi primete kako smrt postepeno dolazi jeste nestanak apetita. U terminalnoj fazi bolesti, telo više nije u stanju da procesuira hranljive materije, što dovodi do toga da pacijenti prirodno prestaju jesti. Ovo se često može doživeti kao zabrinjavajuće, naročito od strane porodica, koje žele da oboleli jedu kako bi se osetili bolje. Međutim, ovo je prirodan proces i ne izaziva bol, već pokazuje način na koji telo funkcioniše pri pripremi za kraj života. Gubitak apetita nije samo fiziološki odgovor; on je i signal da telo prelazi u fazu kada više nije u stanju da funkcioniše kao pre.

Nakon gubitka apetita, sledeće što nestaje je osećaj žeđi. Iako je prirodna reakcija da pružimo tečnost umirućim osobama, u ovoj fazi telo više nije u stanju da je apsorbuje, pa čak ni hidratacija ne donosi olakšanje. Medicinski timovi obezbeđuju minimalnu vlažnost usana i usta kako bi pacijentima omogućili da se osećaju udobnije, ali unutrašnja potreba za tečnošću se potpuno gasi. Ovaj proces je deo prirodnog preispitivanja fizioloških potreba tela, iako je za porodicu to često emocionalno teško prihvatiti.

Nakon što telo prestane tražiti hranu i tečnost, počinje da se gubi i sposobnost verbalne komunikacije. Iako glasne žice i dalje funkcionišu, mozak više ne šalje signale potrebne za formiranje reči, zbog čega pacijent postepeno prestaje da govori. Komunikacija u ovoj fazi često se svodi na kontakt očima, stisak ruke ili izražavanje emocija mimikom. Neki pacijenti mogu biti potpuno tiši, dok drugi mogu postati zbunjeni i teško izražavati svoje misli, što predstavlja izazov za njihove najbliže, koji možda žele da čuju poslednje reči. Često je u ovoj fazi najvažniji emotivni kontakt, jer osećaj ljubavi i pažnje može pružiti utjehu čak i bez verbalnog izraza.

Vid je sledeće čulo koje nestaje kako se smrt približava. Slike postaju mutne, a svetlost se doživljava kao slabija. Neki umirući pacijenti tvrde da vide svetla, figure ili preminule članove porodice, što stručnjaci tumače kao posledicu fizioloških promena u mozgu, koji ne dobija dovoljno kisika. Zanimljivo je da su ove vizije često smirujuće i mogu biti utešne za pacijente, jer se često tumače kao znak da prelaze u neko drugo stanje postojanja, što može učiniti proces umiranja manje zastrašujućim.

Gubitak osećaja dodira dolazi ubrzo nakon što počne da nestaje vid. Pacijent više ne reaguje na fizički kontakt, ali se emocionalna povezanost sa porodicom i dalje može održati. Mnogi medicinski radnici savetuju članove porodice da drže ruku pacijenta, jer ovaj gest može imati smirujući efekat, čak i ako pacijent ne reaguje na svestan način. Često je emotivna i fizička prisutnost ključna za to da osoba ne umre u potpunoj samoći, čime se proces umiranja čini ljudskijim i manje traumatičnim.

Poslednje čulo koje se gubi je sluh. Zanimljivo je da pacijent može prestati da reaguje na druge stimuluse, ali i dalje može čuti glasove svojih najbližih. Zbog toga se preporučuje da porodica ne prestane sa komunikacijom čak i kad se čini da osoba više ne reaguje. Razgovor sa pacijentom, pričanje utešnih priča ili puštanje umirujuće muzike može doneti mir i sigurno okruženje, što je posebno važno za umiruće osobe koje se možda osećaju nesigurno ili preplašeno u poslednjim trenucima života.

U završnoj fazi procesa umiranja, telo ulazi u stanje poznato kao “aktivno umiranje”, što obično traje nekoliko dana i uključuje dubok umor, s vremena na vreme zbunjenost, te postepeno smanjenje svesti. Disanje postaje nepravilno i plitko, dok pacijent polako ulazi u fazu kada dolazi do poslednjeg daha. Iako su fiziološke promene koje prate smrt relativno slične kod većine ljudi, subjektivno iskustvo svakog umirućeg biće može biti potpuno različito. Neki opisuju miran prelazak, osećaj olakšanja, dok drugi imaju intenzivne vizije ili doživljavaju smirenje kroz duhovne ili emotivne vizije.

Savremena medicina i palijativna nega sada se fokusiraju na smanjenje bola i omogućavanje dostojanstvenog umiranja, što omogućava pacijentima da zadrže što više kontrole i udobnosti u poslednjim trenucima života. Razumevanje procesa fiziološkog umiranja ne koristi samo lekarima i medicinskom osoblju, već je neprocenjivo i za porodicu. Ovo znanje im omogućava da pruže svojoj voljenoj osobi potrebnu emocionalnu i fizičku podršku, što može učiniti poslednje trenutke života manje strašnim, a puno ispunjenijim ljubavlju i pažnjom.