Josip Broz Tito, rođen 7. maja 1892. godine u Kumrovcu (današnja Hrvatska), bio je političar i državnik koji je najpoznatiji kao lider Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Tito je bio ključna figura u istoriji Balkana, ne samo zbog svog političkog delovanja, već i zbog svoje uloge u Drugom svetskom ratu i formiranju nove političke realnosti u Jugoslaviji.
Goli otok, ozloglašeni zatvor za političke zatvorenike iz perioda SFRJ, tema je koja je i danas predmet mnogih razgovora i rasprava, iako se o njemu još uvek zna premalo. Tokom godina, mnogi ljudi završili su na ovom “pustom ostrvu” zbog najmanjih razloga, od ispričanog vica do pevanje pesme, a često i samo zbog toga što su se našli u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Ovaj zloglasni logor bio je simbol represije i straha, a brojni su ljudi platili visoku cenu zbog svojih političkih stavova i opisa vlasti u Jugoslaviji.
Jedan od najsvetslijih i najsmionijih primera toga bio je slučaj novinarke Ženi Lebl. Ženi, mlada novinarka, koja je još kao 22-godišnjakinja završila na Golom otoku, bila je simbol žrtve režima, žrtvovane zbog banalnih razloga. Njena priča postala je jedan od najsvetslijih primera apsurdnosti jugoslovenskog sistema i njegovog straha od slobode mišljenja. Ženi je završila na Golom otoku nakon što je prepričala vic o Josipu Brozu Titu, čime je izazvala pažnju vlasti. Vic je bio nevin – govorio je o Jugoslaviji koja je na međunarodnom takmičenju u cveću pobedila jer je uzgajala ljubičicu od 100 kilograma, aludirajući na popularnu pesmu “Druže Tito, ljubičice bijela”. Na prvi pogled, činila se kao bezazlena šala, ali u kontekstu tadašnjeg režima, bio je to dovoljan razlog za hapšenje.
Nakon što je Ženi ispričala vic, ubrzo su došli dvojica agenata UDBA-e i optužili je za iznošenje protivrežimskih stavova, te zbog toga što nije prijavila “narodnog neprijatelja”. Ona je uhapšena i prebačena u nekoliko zatvora, uključujući zatvor UDBA-e na Glavnjači, zatim logore Ramski rit, Zabela, Grgur, i konačno, Goli otok, gde je provela skoro dve i po godine. Tokom tih godina, Ženi je bila pod stalnim pritiscima da prizna “krivicu” i da se povinuje sistemu. Iako je bila ispisana iz “Udruženja novinara”, njeno ime i dalje nije bilo prepoznatljivo. Niko nije znao šta se dešavalo s njom, a sam Goli otok bio je prepun takvih nepoznatih priča, skrivenih iza okova i zidova.
Kada je Ženi naposletku puštena iz zatvora 1951. godine, njen povratak u Beograd bio je duboko potresan. Njena porodica je bila jedina koja je pružila razumevanje, dok je ostatak društva gledao na nju sa skeptičnim očima. Slomljena, pretrpela je duboku traumu, a njen brat Saša, koji je bio duboko pogođen njenim izgledom, primetio je da je izgledala kao povratnica iz koncentracionog logora poput Aušvica. Čak i u Beogradu, grad koji je trebalo da bude njeno utočište, nije bilo mnogo mesta za žene koje su se vratile sa Golog otoka. Uspela je napustiti Jugoslaviju i emigrirati u Izrael, gde je stigla kroz Italiju, tražeći novu šansu za život.
Godine 1986. Ženi je imala ključnu susret sa piscem Danilom Kišom u Jerusalimu, koji je bio duboko potresen njenom pričom. Kiš je bio šokiran činjenicom da je Ženi bila zatočena i na Golom otoku, posebno jer nije znao da je postojao ženski logor na tom zloglasnom mestu. Shvatio je da je priča o Golom otoku nešto što mora biti dokumentovano. Njegova podrška bila je presudna u stvaranju serijala “Goli život”, koji je režirao Aleksandar Mandić. Serijal je emitovan u februaru 1990. godine i otkrio je mnoge nepoznate činjenice o Golog otoku, razotkrivajući njegove mračne tajne. Kiš je čak podstakao Ženi da napiše knjigu o svojim iskustvima, iako on nije doživeo da vidi ni serijal ni knjigu.
Knjiga “Ljubičica bela”, koja je postala bestseler u Izraelu, objavljena je 1990. godine i u Srbiji. U njoj je Ženi otvoreno i bez ustezanja opisala svoja jeziva iskustva iz logora. Knjiga je otkrila mnogima mračnu stranu Golog otoka, a citati iz nje, kao što je onaj u kojem Ženi piše: “Samo žedni znaju ceniti vodu. Bile smo okružene morem, a žedne do ludila”, govore o bezdušnosti, gladi i mučenju koje su mnogi pretrpeli. Svi oni koji su bili prisiljeni da prožive ove strašne godine života na Golom otoku, bili su prisiljeni da prežive fizički, psihološki i emotivno poniženje.
Ženi Lebl, rođena 1927. godine u Aleksincu, iako se u početku nije mnogo spominjala u javnosti, danas je postala simbol otpora i borbe za ljudska prava. Njen istraživački rad i njen doprinos pisanju o najtemnijim periodima jugoslovenske istorije ostavili su dubok trag. Njen rad nije samo istraživanje mračnih vremena, već i podsećanje na snagu pojedinca u borbi protiv represije.
