Danas je prvi radni dan u sedmici, a svi oni koji poštuju Pravoslavni kalendar, trebali bi da obrate pažnju na sljedeće…..
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju drugi dan jednog od najvećih hrišćanskih praznika, poznatog kao Duhovi, Trojica ili Silazak Svetog Duha na Apostole.
Ovaj praznik se u narodu često naziva i Trojice, jer – prema hrišćanskom učenju – Hristos je obećao, Bog Otac je dozvolio, a Sveti Duh je sišao na apostole, što simbolizuje punoću Svete Trojice: Oca, Sina i Duha Svetoga.
Duhovi se uvek obeležavaju 50. dan nakon Vaskrsa i deseti dan posle Spasovdana, zbog čega su u pravoslavnoj tradiciji poznati i kao Pedesetnica. Ovaj praznik se smatra i “rođendanom” hrišćanske crkve, jer se veruje da su apostoli tada prvi put propovedali Jevanđelje na mnogim jezicima, što označava početak misijskog delovanja Crkve.
Duhovi su treći praznik po važnosti u hrišćanskom kalendaru, posle Vaskrsa i Božića, i kao i oni, slave se tri dana. Tokom tih dana, prema narodnim verovanjima, ne organizuju se svadbe, krštenja i druga veselja. Veruje se da su ovi dani posvećeni duhovnom smirenju, molitvi i unutrašnjem miru.
U pojedinim delovima Srbije i dalje je prisutno verovanje da u vodi tokom Duhova vladaju zle sile, pa se ne preporučuje kupanje u rekama i jezerima. Takođe, budući da su tri dana praznika crveno slovo, ne bi trebalo obavljati teže fizičke poslove, kao ni “ženske” poslove poput šivenja i tkanja.
Ova praznična tišina, prožeta svečanošću i molitvom, poziva vernike na razmišljanje o veri, zajedništvu i sopstvenom duhovnom putu.
BONUS TEKST:
Iako bi religija u idealnom društvu trebalo da bude lični izbor, na Balkanu to često nije slučaj. Na ovim prostorima pitanja vere i identiteta duboko su povezana sa nacionalnom pripadnošću, a svaki pokušaj da se izađe iz tih okvira neretko izaziva snažne reakcije.
Tako je i jedan Srbin iz Bosne i Hercegovine, rođen u mešanom braku – otac pravoslavac, majka muslimanka – podelio svoju dilemu. Iako ateista, počeo je da preispituje svoja uverenja i razmišlja o krštenju. Zanimljivo je da mu katoličanstvo deluje blisko, ali se pita kako bi ga društvo doživelo.
“Znam da postoji stigma. Mnogi bi rekli da sam izdajnik. A ja samo tražim duhovni mir”, piše on. Dodaje da istražuje i pravoslavlje i katoličanstvo, pokušavajući da pronađe ono što ga ispunjava.
Podrška u komentarima nije izostala: “Nisi manje Srbin ako nisi pravoslavac”, “Vera treba da dolazi iznutra, a ne iz tradicije.” Jedan komentar posebno se izdvojio: “Srbin je onaj koji poštuje svoje, čuva zemlju i doprinosi zajednici – bez obzira na to kojoj se veri moli.”
Ova priča još jednom podseća da vera treba da bude lično opredeljenje, a ne sredstvo društvene kontrole ili osude.
