Srpska pravoslavna crkva i verni narod danas obeležavaju praznik posvećen prepodobnom Zosimu Tumanskom, monahu i pustinjaku koji je živeo u 14. veku. Njegov tačan datum rođenja i smrti nije zabeležen, ali se zna da je bio jedan od monaha Sinaita, isihasta koji su došli u Srbiju u vreme kneza Lazara, donoseći sa sobom duh molitvenog tihovanja i predanosti Bogu.
Odlukom Sabora Srpske pravoslavne crkve 1992. godine, njegovo ime upisano je među svetitelje, a 21. avgust postao je dan sećanja na njegovo podvižništvo i stradanje.
U narodu je ostalo predanje koje povezuje prepodobnog Zosima sa imenom Miloša Obilića, kosovskog junaka. Priča kaže da je Miloš, dok je bio u lovu, slučajno pogodio pustinjaka strelicom, misleći da se iza šuštanja u šumi krije divljač. Kada je prišao i video da je ranio monaha, obuzeo ga je žalost i saosećanje. Poveo ga je na rukama do mesta gde se danas uzdiže manastirska crkva. Tamo, prema predanju, Zosim je iznemogao izgovorio reči: „Tu, mani me“, pa je mesto prozvano Tumane. Tako je i svetinja dobila ime koje i danas nosi, kao večni podsetnik na tragičan, ali i sveti događaj.
- Sam manastir Tumane, smešten u blizini Golupca, postao je središte vere i molitve kroz vekove. Bio je razaran u ustaničkim vremenima, ali je uvek iznova podizan verom i trudom naroda. Najteže iskušenje doživljava 1910. godine, kada je namerno miniran od strane tadašnjih vlasti. Na praznik Cveti, svodovi crkve pali su na vernike, ali, kako predanje kaže, niko nije stradao, što se pripisuje zaštiti svetitelja. Taj događaj utvrdio je verovanje da je Tumane pod posebnom Božijom blagodaću i da je prepodobni Zosim njegov nevidljivi čuvar.
Danas se narod sa svih strana okuplja u ovom manastiru. U redovima ispred svetih moštiju mole se oni koji traže isceljenje od bolesti, izbavljenje od muka i utehu u životnim teškoćama. Ljudi dolaze obremenjeni tugom, a odlaze obasjani mirom i nadom. Svedočenja vernika govore o čudesnim isceljenjima, ali još više o dubokoj unutrašnjoj promeni – o tome da čovek, stojeći pred svetiteljem, dobija snagu da izdrži iskušenja i da se podigne iz svojih padova.
Istog datuma, 21. avgusta, slavi se i uspomena na prepodobnog Jakova Tumanskog, čije su svete mošti tek nedavno otkrivene. Iako je bio sahranjen 1946. godine, vernici su kroz molitvu osetili snagu njegove svetosti, pa je i on priznat kao čudotvorac kome se narod sa poverenjem obraća. Tako je manastir Tumane postao dvostruko svetilište – dom dvojice svetitelja čije prisustvo oživljava i jača duhovni život vernika.
- Legende o prepodobnom Zosimu nisu tek priče iz prošlosti, već deo žive tradicije. One nas podsećaju da su i u tihom životu pustinjaka utkane velike poruke. Njegovo stradanje, iako nenadano i bolno, postalo je temelj svetinje koja traje do današnjih dana. Njegovo ime veže se za molitvu, podvig i veru, dok se Miloš Obilić u priči pojavljuje ne samo kao ratnik, već i kao čovek koji je pokazao saosećanje i pokajanje. Taj spoj viteštva i svetosti duboko je utkan u narodnu svest i čuva se kroz vekove.
Manastir Tumane, danas obnovljen i uređen, svedoči o neuništivoj veri naroda. Bez obzira na rušenja i iskušenja, on je opstao jer su ljudi uvek verovali da se tu, na tom mestu, nalazi nebeska zaštita. Tumane je postao mesto gde hodočasnici ne traže samo pomoć u bolesti, već i duhovnu utehu, snagu za život i mir u srcu.
Praznik prepodobnog Zosima Tumanskog nije samo podsećanje na prošlost, već i živo iskustvo sadašnjosti. Kada vernici dolaze u Tumane, oni ne dolaze samo da se sete legendi, već da se sretnu sa stvarnošću svetosti koja i danas deluje. Mošti svetitelja postale su izvori nade i utehe, a sam manastir simbol nepokolebljive vere kroz vekove.
Tako se, svakog 21. avgusta, obnovi sećanje na svetitelja koji je svojom tišinom i stradanjem ostavio dubok trag u životu Crkve. Njegov primer pokazuje da svetost ne dolazi uvek kroz velike podvige vidljive svima, već često u tihom i smernom životu, u molitvi i predanosti. Vernici odlaze iz Tumana sa osećajem da su dotakli nešto veće od sebe – blagodat koja ih podseća da Bog deluje kroz svoje svetitelje i da njihova molitva može da promeni ljudsko srce.
Manastir Tumane i njegovi svetitelji, Zosim i Jakov, danas su most između prošlosti i sadašnjosti, između zemaljskog i nebeskog. Oni nas uče da vera i nada mogu preživeti sve nedaće i da svetlost svetitelja nastavlja da sija i u vremenu punom iskušenja.
