Životno delo jednog pojedinca usko je isprepleteno sa poznatim književnikom i naučnikom SAN Miloradom Pavićem. Uprkos njegovoj smrti prije 14 godina, ona nastavlja da nadgleda sve aspekte njegovog naslijeđa. Njihov brak je privukao pažnju javnosti zbog velike razlike u godinama od 30 godina, ali ona nije obraćala pažnju na to. Ona iskreno i iskreno govori o njihovim zajedničkim iskustvima.
Rođena u Nišu 1960. godine, odrasla je u porodici u kojoj joj je otac bio lekar specijalista leukemije, a majka profesorka mašinstva koja je nju i njenu sestru podsticala da sprovode eksperimente sa Teslinim munjama u školskoj laboratoriji. Njena baka, koja je imala snažan karakter, bila je vješt računovođa s prekrasnim pisanjem. U međuvremenu, Dekin otac je radio kao učitelj u ruralnom delu istočne Srbije i vozio je bicikl sa klinovima na pedalama. Što se tiče sopstvene bake sa očeve strane, ona ju je naučila vrednosti uzgoja bilja i obrade bašte. Iako sam bio izuzetan đak, gajio sam prezir prema Osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, Gimnaziji „Stevan Sremac“ u Nišu, pa čak i muzičkoj školi u kojoj sam učio klavir. Bez obzira na moje odlično obrazovanje, stalno sam izbjegavao pohađati školu. Tek kada sam nastavio dalje studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, sa fokusom na južnjačku književnost, konačno sam pronašao ljubav prema učenju. Za to vreme boravila sam u privatnoj kući koja se nalazi u užurbanom centru Niša i većinu vremena provodila sa decom na otvorenom.
Naše igralište se sastojalo od cijele ulice, dvorišta, arkada i drugih površina. Uživali smo u igranju igara kao što su tagovanje, skrivanje, poniji, bicikli i rolere. Pored toga, istražili smo i Nišku tvrđavu, mesto koje je ostavilo trajni utisak oslikavajući srpsko-tursko-grčku kulturu i nasleđe Rimljana. Kao mlada devojka, entuzijastično sam konzumirala knjige, slično kao prava bibliotekarka, delila korice i romane svakome u komšiluku ko bi ih poneo. U detinjstvu se nisam igrala uz lutke, već uz kamenčić i blatnjavu bistu Đure Jakšića, koju je zamalo odnela niška poplava. Uprkos protoku vremena, još uvijek posjedujem ovu bistu do danas. Iako nikada nisam pokušao da pišem sopstvenu poeziju ili prozu, uživao sam u prepisivanju dubokih misli, pesama i pasusa drugih u prelepu svesku. Kada sam roditeljima izrazio nameru da studiram književnost u Beogradu (pošto u Nišu u to vreme nije postojao takav program), otac je bio zatečen. Nadao se da ću ići njegovim stopama i baviti se medicinom. Uprkos njegovim prigovorima, ostao sam odlučan u svojoj odluci i nabavio sam iznajmljenu sobu u užurbanom delu Ulice 27. Marta, koja se nalazila u blizini Palilulske pijace. U srednjoškolskim godinama upoznala sam Zorana, svog prvog muža. Čovek izuzetne lepote prodornih plavih očiju bio je sociolog po zanimanju, a kasnije je postao direktor škole i profesor.
Čim sam ga ugledala, znala sam da je on taj za koga ću se udati, i tako je i postalo. Uprkos mojoj mladosti od 18 godina i njegovoj 24 godine, razmijenili smo zavjete na tajnoj ceremoniji. Vrijedi napomenuti da ni jednom prilikom nisam obukla tradicionalnu vjenčanicu. Oba naša vjenčanja su bila nekonvencionalna. Prvi se dogodio u četvrtak u maju, u otrcanoj vladinoj strukturi. Drugi, takođe u maju, održan je u mojoj dnevnoj sobi i prisustvovalo mu je samo deset gostiju. Zbog Zoranovog odsluženja vojnog roka i mojih studija, nismo mogli da živimo zajedno dve godine.
