Ethan Maksvel bio je čovek koji je sve postigao zahvaljujući svom trudu i hrabrosti. Iako je uživao u luksuzu koji je njegova uspešna karijera omogućila, nikada nije zaboravio svoje poreklo.
Njegova rezidencija na vrhu zgrade u Njujorku bila je oaza udobnosti, ali istovremeno i mesto gde su svi koji radili za njega bili tretirani s poštovanjem, kao da su porodica.Te večeri, Ethan se vratio kući ranije nego što je bilo najavljeno. Kada je lift stigao do njegovog stana, čuo je glas iz dnevne sobe. Glas je bio oštar i prezriv. “Ti misliš da si nešto posebno jer ti je gospodin Maksvel ljubazan?” rekao je glas. To je bio glas Vanese, njegove devojke, a ton koji je koristila bio je leden. “Ti si samo služavka. Zapamti svoje mesto.”
Rosa, mlada sobarica, stajala je tiho u hodniku, držeći krpu u rukama. Njene oči bile su pune suza, a srce joj je bilo slomljeno. Ethan je ušao u sobu i zatekao tu tišinu. Vanesa je okrenula glavu prema njemu, na licu joj je bio lažni osmeh. “Ethan! Ti si već kod kuće!” rekla je, pokušavajući da sakrije nervozu.
- Međutim, Ethan nije reagovao na njen pozdrav. Pogledao je prvo nju, a zatim i Rosu, koja je oborila pogled. Glas mu je bio miran, ali pun hladnoće. “Čuo sam sve,” rekao je. Vanesa je ubrzo postala blida, a Rosa je još više slegla ramena. Ethan je znao da ovaj razgovor neće biti običan – znao je da će promeniti sve.
Prišao je bliže i koraci su mu odjekivali po hladnom mermernom podu. Rosa je pokušala da se povuče iz prostorije, ali Ethan ju je zaustavio blagim pokretom ruke. “Ne, Rosa. Ostani,” rekao je tiho. “Ovo se tiče i tebe.” Vanesa je pokušala da umanji situaciju. “Ethan, dušo, nije to ono što misliš—”
“Prekini,” prekinuo ju je Ethan, glasom hladnim kao led. “Neću da slušam ponižavanje nekoga ko radi pošteno i sa poštovanjem u svojoj vlastitoj kući.”
Vanesa je zatreptala u šoku. “Mislila sam da ti nije važna sudbina jedne služavke—”
“Dovoljno,” ponovo ju je prekinuo. “Rosa je deo ove kuće. Ti nisi.”
Rosa je podigla pogled, šokirana njegovim rečima. Vanesa je pobesnela, a bes joj je izbio na lice. “Ti ozbiljno raskidaš sa mnom – zbog nje?” upitala je, sada već uzrujana. Ethan je odgovorio mirno: “Ne zbog nje. Zbog mene. Zbog toga što neću da živim sa nekim ko misli da je vredniji od drugih samo zbog novca ili prezimena.”
Vanesa je pokušala da mu preti. “Znaš li kako to izgleda? Ti i neka devojka koja briše podove—”
“Dosta!” viknuo je Ethan prvi put, a njegov glas je zagrmeo kroz prostoriju. “Izađi iz mog stana. Večeras.”
- Vanesa je zgrabila torbicu, besno izašla i zalupila vrata. Tišina koja je nastala bila je teška, ali oslobađajuća. Ethan je pogledao Rosi, koja je sada stajala s glavom spuštenom. Njene oči bile su pune suza, a njeno lice odražavalo je duboku zahvalnost. “Žao mi je,” rekla je tiho.
“Ne izvinjavaj se ti,” odgovorio je Ethan smirenim glasom. “Nisi ti pogrešila.”
Sutradan, Ethan je uradio nešto što niko nije očekivao. Ponudio je Rosi povišicu i dodatne slobodne dane kako bi mogla češće da poseti svoju majku, pokazujući tako da njenu vrednost ne definiše samo posao koji radi, već i čovek koji je.
Ali to nije bio kraj. Nedelju dana kasnije, na poslovnoj večeri sa partnerima, Ethan je govorio o važnosti poštovanja prema svim radnicima. “Prava mera nečijeg karaktera,” rekao je, “nije kako se ponaša prema onima iznad sebe – već prema onima koji ne mogu da mu uzvrate.”
Rosa je te reči čula i nikada ih nije zaboravila. Po prvi put od dolaska u Ameriku, osećala se sigurno i vredno. Ethan je te večeri ostao sam na terasi, gledajući svetla grada, i znao da je doneo pravu odluku. Nije izgubio devojku – izgubio je nekog ko nikada nije ni zaslužio da bude deo njegovog života
