Sigmund Frojd je definitivno jedan od najvećih mislilaca svih vremena. I nije bio svjestan, da će se njegove riječi citirati i u današnje vrijeme…
Znate onu izreku da krojač uvek nosi pocepano, a kod majstora se kuća raspada? Upravo tako nešto dogodilo se i Sigmundu Frojdu, velikom austrijskom lekaru, psihijatru i utemeljivaču psihoanalize. Čovek koji je zaronio dublje u ljudsku psihu nego iko pre njega, nije uspeo da razreši najvažniju životnu enigmu — vlastiti brak.
Ovaj vrsni stručnjak izlečio je mnoge, ali svoj emotivni život nije uspeo da stabilizuje. Govorilo se da ga je upravo žena uništila. “Veliko pitanje na koje nikad nije odgovoreno i na koje sam ne mogu odgovoriti, uprkos 30 godina istraživanja ženske duše jeste: Šta žene žele?”, rekao je jednom Frojd. Ali jedno je znao — on je želeo Martu.
Marta Bernajs bila je racionalna, religiozna i odana. Ljudi bliski njoj tvrdili su da je lako pala na šarm i reči ambicioznog Sigmunda. S druge strane, mnogi su verovali da je upravo ona ta koja je “zaključala” Frojda u emocionalnom kavezu, jednom rečenicom kojom je postavila jasne granice.
Njihova ljubavna priča počela je sasvim slučajno. Marta je, u društvu majke, brata i sestre, došla u posetu trećoj supruzi Jakoba Frojda. Tada je Sigmund Marti uputio prodoran, nezaboravan pogled. Simpatije su bile trenutne. Nije gubio vreme — ubrzo joj je pisao pismo u kojem traži dozvolu da joj se obraća sa “ti”, što je u to vreme bio značajan korak ka prisnosti. Pisao je tada: “Ograničiću se na predlog da se, u našem poslednjem susretu, onoj koju obožavam, obratim sa ‘ti’…”.
- Njihove tajne veze bile su pune strepnje, ali i romantike. Jedini dozvoljeni erotski momenat bio je kada je Marta nežno podigla čarapu pred Frojdom — scena koja mu se duboko urezala. Bili su vereni pune četiri godine. Takva su bila pravila patrijarhalnog društva. Frojd je u tom periodu ljubavne frustracije ispoljavao kroz pisma — neretko gruba, ljubomorna i ispunjena prigovorima.
Zamerao joj je bliskost sa rođakom Fricom, dok joj je istovremeno slao kokain “za snagu i ružičaste obraze”. U jednom trenutku je čak pretio da će spaliti sve svoje naučne radove. Nije se ustručavao ni da flertuje — na jednom prijemu u Parizu izjavio je pred ćerkom profesora Šaroka: “Da nisam veren…”.
Marta mu je sve to opraštala, mada je znala da se iza genijalnog uma krije i duboko nesiguran čovek. Kada su se konačno venčali 1886. godine u Vandbeku, uz religijski obred (iako je Frojd bio ateista), započeli su zajednički život skroman i pun izazova. Frojd je radio naporno, dežurao u Institutu za pedijatriju, vodio malu ordinaciju, pokušavao da zaradi za novu porodicu. Marta je, iako često povređena, ostala uz njega — žena koju je želeo, ali nikada u potpunosti razumeo.
