U današnjem članku vam pišemo na temu prijateljstva koje traje decenijama i boli kada ga prekine smrt. Priča o pevačici Snježani Komar i Halidu Bešliću nije samo priča o estradi i zajedničkim pesmama, to je priča o ljudskoj bliskosti, podršci i emociji koja nadilazi vreme.
Njihovo prijateljstvo započelo je pre više od četiri decenije, kada su snimili zajednički duet „Ja žalim ružu“. Iako su tada bili u samom začetku svojih karijera, iz njih je ubrzo izrastao odnos koji je postao mnogo dublji od profesionalnog. Zajedno su gradili svoje muzičke karijere, ali ono što je bilo zaista posebno jeste bliskost koja je nastala između njih.
Halid i Snježana su postali više od kolega. Bili su poput porodice. Halid je za Snježanu bio brat, prijatelj, podrška koja je uvek bila tu, bez obzira na sve okolnosti. „Bio mi je brat, veliko srce, čovek iz naroda“, rekla je Snježana, prisećajući se svih tih godina zajedničkog života i rada.
- Kada je došla vest o Halidovoj smrti, Snježana nije mogla da poveruje da je izgubila nekoga ko joj je bio poput člana porodice. Ovaj gubitak ju je duboko pogodio, a posebno ju je uznemirio njihov poslednji razgovor. Tada joj je Halid poverio da ima ozbiljne zdravstvene probleme, tumor na jetri i izraslinu na debelom crevu. Iako je Halid pokušao da izbegne paniku, Snježana je naslutila ozbiljnost bolesti i bila je sigurna da je reč o metastazama. Čuo je njen glas, ali nije želeo da joj dozvoli da ga vidi slabog, kao da je želeo da ga pamti onakvog kakav je bio pre bolesti – snažnog i nepokolebljivog.
Uz to, Snježana se seća i sna koji je imala nekoliko dana pre Halidove smrti, sna koji ju je potresao i dao joj jasnu naznaku o onome što je dolazilo. U snu je videla Halida kako odlazi, bez da je pitao da li želi da pođe s njim. U tom snu znala je da nešto nije u redu, a kada je stigla vest o njegovoj smrti, shvatila je da je san bio upozorenje.
Snježana Komar, međutim, nije samo bila koleginica Halida Bešlića. Njena životna priča sama po sebi zaslužuje posebnu pažnju. Udala se vrlo mlada, sa samo 17 godina, za muzičara Fudu. Iako su njeni roditelji imali rezervu prema tom braku zbog razlike u godinama i njegovoj prošloj reputaciji, ljubav je pobedila. Sa Fudom je zajedno izgradila i privatni život i muzičku karijeru. On je bio njen prvi oslonac, prvi koji je prepoznao njen talenat i podržavao je u njenom umetničkom putovanju.
Njihov brak je obeležila i velika borba sa životom, naročito kada je Snježana postala majka. Njen sin Elvis rođen je kao sedmanče i lekari nisu verovali da će preživeti, ali on je, uprkos svim šansama, opstao. Iako je Snježana zbog svog posla često bila odsutna, decu su uglavnom odgajali njeni roditelji i sestra. Danas, kada gleda svoju unuku Isabellu, ona oseća da pokušava nadoknaditi sve propuštene trenutke koje nije mogla provesti sa svojim sinovima.
- Iako je prolazila kroz mnoge životne oluje, gubitak njenog muža Fude 2004. godine bio je, kako kaže, najteži trenutak u njenom životu. Fudo je preminuo od karcinoma pluća, a ona je taj trenutak pamtila kao trenutak neverovatne tuge i bola. „I danas je ista praznina, ista rana“, priznaje Snježana. Iako je gubitak bio neverovatno bolan, muzika je bila ono što je držalo da ide dalje i nastavi pevati, jer je verovala da će je to spasiti.
Govoreći o Halidu, Snježana ne može da sakrije emocije. Iako je njegov gubitak predstavljao ogromnu tugu, ona ističe da pesme koje je Halid ostavio iza sebe neće biti zaboravljene. Njegove pesme, dodaje, živet će još dugo, a njegovo prijateljstvo će zauvek ostati u njenom srcu. „Halid nikada neće pasti u zaborav“, kaže Snježana, s verom da će on živeti kroz njegove pesme koje će prenositi generacijama koje dolaze.
Kroz sve ove godine, Snježana je ostala verna vrednostima koje su iznad muzike i estrade. Iako su njih dvoje bili prepoznatljivi i slušani širom bivše Jugoslavije, njihova priča je mnogo više od toga. To je priča o dubokom prijateljstvu, o podršci koja je iznad svega, i o ljubavi koja traje i nakon što su svetla pozornice ugašena. Kroz sećanja na Halida Bešlića, Snježana je postala živući podsećnik na to da prava prijateljstva traju duže od pesama i aplauza, a ono što ostaje iza nas nisu samo muzika i aplauzi, već i ljubav, topla ljudska osećanja i sećanja koja ne blede
