U nastavku našeg današnjega članka, govorićemo o procesu umiranja, kojeg čeka svakoga od nas. Naime, prema posljednjim istraživanjima evo šta osoba osjeća tik prije same smrti…
Lekarka specijalizovana za negu pacijenata na samrti, dr Ketrin Maniks, otkrila je detalje o procesu umiranja, objašnjavajući šta se tačno dešava s telom u satima, minutima i sekundama pred smrt. Kao konsultantkinja u oblasti palijativne medicine, dr Maniks je opisala fascinantan niz fizioloških promena, koje uzrokuju karakteristične promene u disanju, apetitu i snu. Osim toga, promene u boji noktiju i temperatura kože jasno ukazuju na to da je kraj blizu.
Iako pacijenti mogu povremeno gubiti i vraćati svest, istraživanja pokazuju da mozak i dalje može obrađivati zvuke i slike, što je neobičan i dubok uvid u to kako telo reaguje pred smrt. Dr Maniks navodi da je jedan od prvih znakova približavanja smrti gubitak apetita, što je potpuno prirodno jer telo koje umire više ne zahteva veliku količinu energije, s obzirom na to da biološki procesi usporavaju. Iako pacijenti možda ne mogu podneti obrok, ona dodaje da i dalje mogu uživati u omiljenim poslasticama, ne zbog fizičke potrebe, već zbog želje za poslednjim uživanjem.
Osobe na ivici smrti takođe osećaju ekstreman umor i nedostatak energije, često se boreći da ostanu budne. Dr Maniks, pišući za “Bi-Bi-Si sajens fokus”, ističe kako san postepeno gubi značaj, jer telo usporava i priprema se za smrt. Ono što se na prvi pogled čini kao san, zapravo postepeno postaje nesvesnost, jer periodi nesvesnosti postaju sve duži.
- Kao što se smrt približava, srce počinje da kuca slabije, a krvni pritisak opada, što uzrokuje hlađenje kože i tamnjenje noktiju, jer cirkulacija krvi postaje sporija. “Unutrašnji organi slabe, dok krvni pritisak opada. Mogući su periodi nemira, konfuzije ili duboke nesvesnosti”, objašnjava dr Maniks. Naučnici još uvek nisu tačno utvrdili koliko ono što telo čuje u poslednjim trenucima zaista doseže mozak, ali neka istraživanja sugerišu da neki zvuci i slike ipak dolaze do svesti umiruće osobe.
Još jedna značajna promena koja se događa u tim trenucima je promena u načinu disanja. Prema rečima dr Maniks, disanje postaje sve teže, bučnije, pa čak i uz prisutnost pljuvačke koja se sakuplja u grlu. U poslednjim trenucima, ritam disanja postepeno prelazi od dubokog i brzog ka plitkom i sporijem, dok se na kraju potpuno zaustavlja. Kada snabdevanje tela kiseonikom prestane, smrt nastupa vrlo brzo – organi prestaju s radom, a srce se za nekoliko minuta potpuno zaustavlja.
Zanimljivo je da istraživanja o tome šta se tačno dešava u mozgu tokom tih trenutaka još uvek traju. Jedna studija, koja je analizirala moždane talase osamdesetsedmogodišnjeg muškarca tokom snimanja EEG-a, sugeriše da mu se odigravaju “flešbekovi” – slike iz njegovog života, što je iskustvo koje opisuju mnogi ljudi koji su prošli kroz blisku smrt. Neurohirurg Ajmal Zemar sa Univerziteta u Luisvilu sugeriše da mozak možda tokom poslednjih trenutaka “pušta” poslednje slike važnih životnih događaja, što podseća na ono što ljudi opisuju kao iskustva bliske smrti.
Takođe, postojali su slučajevi ljudi koji su se vratili iz kliničke smrti, u kojima su opisivali vančulna iskustva, poput viđenja jarkog svetla na kraju tunela ili susreta sa preminulim rođacima. Iako istraživanja još uvek ne mogu u potpunosti objasniti zašto toliko ljudi deli slična iskustva, neki naučnici teoretiziraju da promene u mozgu tokom umiranja omogućuju “otpuštanje kočnica” percepcije, što dovodi do nevjerojatno lucidnih i intenzivnih sećanja na prošlost.
Marija Sinfild, medicinska sestra iz hospisa, podelila je svoja iskustva iz prve ruke, govoreći o tome kako pacijenti pred smrt često imaju neostvarene želje. “Sećam se pacijenta koji je bio izuzetno uznemiren jer je želeo da se pomiri s članom porodice s kojim nije bio u kontaktu dugo. Kada smo ih povezali, bilo je očigledno koliko mu je to pomoglo.” Takođe, spomenula je slučajeve kada su pacijenti dozivali svoje preminule voljene, kao da su prisutni u prostoriji. I sama je doživela slične trenutke u sopstvenoj porodici, posmatrajući svog oca koji je, pred smrt, dozivao svoje roditelje, kao da su bili tamo sa njim.
