U današnjem članku vam pišemo na temu poslednjih dana života i odlaska Halida Bešlića, pevača koji je obeležio čitave generacije i čije su pesme postale deo svakodnevnice, radosti i tuge miliona ljudi.
Njegova smrt ostavila je prazninu koju je teško opisati rečima, jer Halid nikada nije bio samo pevač – bio je simbol ljudskosti, dobrote i jednostavne emocije koja povezuje ljude.
Poslednjih meseci borio se s teškom bolešću, ali je ostao onaj isti Halid kojeg su svi znali – nasmejan, dostojanstven i hrabar. Bio je smešten na onkološkom odeljenju Kliničkog centra u Sarajevu, okružen porodicom i najbližim prijateljima. Njegov kolega i prijatelj Osman Hadžić priseća se da je i tada delovao snažno: „Nikada se nije žalio, izgledao je kao da će sve pobediti.“ Čak i u trenucima kada mu je zdravlje bilo narušeno, brinuo je više o drugima nego o sebi.
Nažalost, i pored te snage, stigla je vest koju su mnogi priželjkivali da nikada neće čuti. Halid je izgubio svoju poslednju bitku. Njegov prijatelj, hafiz Nedim Botić, potvrdio je da je otišao mirno, okružen ljubavlju i molitvama najbližih.
Ono što je ostalo kao večni pečat jesu njegove poslednje reči. Okrenut porodici i prijateljima, rekao je tiho, ali odlučno: „Samo čuvajte moju Sejdu… i pazite jedni na druge.“ Te reči bile su testament ljubavi i zahvalnosti, zavet koji odzvanja u srcima svih koji su ga poznavali i voleli. Njegova supruga Sejda, sa kojom je proveo decenije života, danas nosi bol koju reči teško mogu opisati. Prijatelji i porodica svedoče da je slomljena njegovim odlaskom, jer je izgubila ne samo muža već i saputnika kroz ceo život.
- Halidov život bio je satkan od pesme, a pesma je bila njegov način postojanja. Od prvog albuma „Sijedi starac“ iz 1981. do poslednjeg „Trebević“ iz 2020, ostavio je bogato nasleđe. Pesme poput „Miljacke“, „Romanije“ i „Prvog poljupca“ nisu bile samo muzički hitovi, već priče koje su ušle u živote običnih ljudi. Njegovi koncerti bili su susreti srca i emocija – publika ga je doživljavala kao prijatelja, a ne kao zvezdu.
Kolege ga pamte kao čoveka koji je bio isti i na sceni i za kafanskim stolom. Jedan od njih se setio: „Bio je isti i kad peva pred 10.000 ljudi i kad sedi s prijateljima. To je bio Halid – čovek bez laži.“ Njegova jednostavnost bila je najveća veličina.
Danas, dok njegova porodica i prijatelji tuguju, a ceo region ga se seća s knedlom u grlu, jasno je jedno – Halid Bešlić nije otišao zauvek. Njegov glas i pesme nastavljaju da žive. One će i dalje odjekivati u kafanama, na radijima i u trenucima tišine kada ljudi posegnu za muzikom koja leči dušu.
„Otišao je čovek, ali je ostala pesma. A pesma ne umire.“
U tome je i najveća snaga Halidovog nasleđa – njegova dela nastavljaju da spajaju ljude i da podsećaju da prava vrednost umetnosti leži u iskrenosti, emociji i duši koju umetnik ostavi iza sebe
