Žena po imenu Ina koja je osjetila da se oko nje sve mijenja,jedan dan muž joj je rekao da je ostavlja i da de ziviti sa drugom ženom.
Inna je stajala pored prozora, gledajući kišne kapi koje su klizile niz staklo. U njenim očima više nije bilo straha, već samo nijansa slutnje. Osetila je kako se njen svet menja. Ispred nje stajao je Alexey, njen muž već sedamnaest godina. Njegov glas bio je hladan, a oči pune odlučnosti. „Odlazim,“ rekao je, a njegov ton bio je odlučan, bez traga kolebanja. „Idem da živim sa Natashom.“ U tom trenutku, sobu je ispunila tišina. Zvuk starinskog sata bio je jedini koji je narušavao mir, odbrojavanje sekundi do nečega što se činilo neizbežnim.
Inna nije plakala. Umesto toga, ostala je mirna, gotovo spokojna. „Studentkinja sa tvog fakulteta?“ pitala je, iako je već znala odgovor. Alexey je potvrdio, a ona je bez trunke emocije nastavila: „Ako je to slučaj, onda zaslužujemo oproštajnu večeru. Pozovi sve – prijatelje, roditelje, i Natashu. Hoću da je upoznam.“
- Alexey je bio zbunjen. Nije očekivao ovakvu reakciju. Sledećeg dana, gosti su se okupili, a sto je bio savršeno postavljen. Inna je stajala sa čašom vina u ruci, sve oči bile su uprte u nju dok je izgovarala: „Večeras slavimo kraj jedne priče i početak druge.“ Zatim je iz torbe izvadila fasciklu sa dokumentima. Šta je pokazala pred svima, nateralo je Alexeya da pobledi.
Njena ruka nije drhtala dok je polako razlagala papire po stolu, dok su svi prisutni u tišini posmatrali. Alexey je zurio u dokumente, pokušavajući da shvati šta se dešava. „Šta je ovo?“ pitao je tiho, pomalo uplašen.
„Istina,“ odgovorila je Inna mirno, njen glas bio je jasan. „Istina o našim finansijama, o tvojim računima, dugovima i, naravno, o tvojoj izdaji.“ Gosti su se počeli međusobno šaputati, a Natasha je pokušala da se nasmeši, ali joj se glas slomio. „Inna, stvarno nije potrebno ovo da radiš pred svima…“ pokušala je da je umiri.
„Oh, naprotiv,“ odgovorila je Inna, odlučno presečivši njen pokušaj. „Baš je potrebno. Jer sedamnaest godina sam ćutala. Sedamnaest godina sam bila dobra supruga, ali večeras više nisam ta žena.“ Podižući poslednji dokument – prenuptijalni ugovor – dodala je: „Sećaš se kada si ga potpisao? Bio si uzbuđen jer sam ti verovala, a nisi ni pročitao uslove. Srećom, ja sam ih čitala svake godine i znam ih napamet.“
- Alexeyev otac, koji je sve vreme ćutao, sada se nakašljao nelagodno. „Šta to znači?“ upitao je, očigledno nesvestan ozbiljnosti situacije. Inna ga je pogledala ravno u oči i odgovorila: „Znači da u slučaju prevare, sve prelazi na mene – stan, ušteđevina, čak i njegov deo kompanije.“
Alexey je pobledio. „Ti… ti ne možeš ovo da uradiš,“ pokušao je da je ospori. „Već jesam,“ odvratila je Inna, pružajući mu kopiju tužbe za razvod koju je podnela prethodnog dana. „Sudija će vas obavestiti u ponedeljak.“
Za nekoliko trenutaka, u sobi je zavladala mrtva tišina. Natasha je tiho spustila viljušku i ustala, gledajući Alexeya. „Izvini, Alexey, ali ja nisam potpisivala za njegove dugove,“ rekla je, uzela torbicu i tiho napustila stan.
Alexey je sedeo, zbunjen i poražen, kao da mu je neko izuo stolicu. „Znači… sve si znala?“ upitao je, sada već slomljen. „Sve,“ odgovorila je Inna mirno. „I sve sam pripremila. Zato večeras nazdravljam sebi – ženi koja je verovala da ne može živeti bez tebe, a koja je upravo shvatila da joj je bez tebe mnogo lakše.“
U tom trenutku, gosti su spontano počeli da aplaudiraju. Alexeyeva majka je prišla Inni, oči joj bile pune suza. „Možda više nisi moja snaja, ali večeras imaš moje poštovanje,“ rekla je. Inna se zahvalila i smireno sela. Nije bilo suza u njenim očima, samo mir. Po prvi put nakon mnogo godina, osetila je da je gospodar sopstvene sudbine.
Alexey je pokušao da progovori, ali glas mu je zadrhtao. „Inna, možemo li da razgovaramo nasamo?“ pitao je, nadajući se da će pronaći izlaz. „Nemamo više o čemu da razgovaramo,“ odgovorila je hladno. „Veče je gotovo. Molim te, napusti moj stan.“
Polako je ustao, pogledao oko stola, tražeći podršku, ali nije je pronašao. Svi su ćutali, posramljeni. Na kraju je izašao, a vrata su se zatvorila za njim. Inna se okrenula ka gostima. „Sada možemo da večeramo,“ rekla je, bez trunke nesigurnosti u glasu.
Smeh i aplauz su ponovo ispunili prostoriju, ali ovaj put je to bio smeh oslobađanja. Inna je sipala vino u svoju čašu i prvi put posle mnogo godina osetila – pobedila je
