Sudbina Sarsenova Bahe iz Kazahstana pokazuje koliko jedan neočekivan trenutak može da promeni ceo život. Rođen je u tradicionalnoj muslimanskoj porodici u kojoj je vera bila duboko usađena u svakodnevicu.
Kao vojnik, navikao je na stroga pravila i život u disciplini, ali ništa ga nije moglo pripremiti za susret koji će mu otvoriti put ka potpuno novom identitetu.Bilo je to 2006. godine, dok se vraćao sa posla. Na ulici je sreo monaha koji mu je, mirnim glasom, govorio o ljubavi Božjoj i o istini Evanđelja. Te reči su ga dirnule jer ih nikada ranije nije čuo. Nekoliko dana kasnije monah mu je poklonio Bibliju, knjigu koju je prvi put držao u rukama. Kada je počeo da je čita, osećao je da se pred njim otvara sasvim novi svet. Novi zavet ga je privlačio snagom kakvu nije poznavao, i vrlo brzo doneo je odluku da postane pravoslavni hrišćanin.
- Ta odluka je, međutim, donela težak teret. Njegova porodica nije mogla da prihvati promenu. Otac ga je pred rođacima i imamom iz džamije javno odbacio. Čak je u besu podigao ruku na njega i nožem ga povredio dok je Baha držao Bibliju. Supruga ga je napustila i povela ćerku sa sobom, dok su ga rođaci proglasili sektašem. Čovek koji je dotad imao sve – porodicu, posao i sigurnost – odjednom je ostao potpuno sam.
Uprkos svemu, nije se pokolebao. Čitao je i proučavao Sveto pismo, nalazeći u njemu utehu i snagu. Ali kao vojnik u Kazahstanu suočio se i sa državnim zabranama. Nije bilo dozvoljeno javno praktikovati veru, a Baha je želeo da drugima podeli ono što je pronašao. Delio je Evanđelje, posećivao čak i bolesnu decu u onkološkom centru, govoreći im o Bogu. Zbog toga je uhapšen i proveo mesec dana u zatvoru.
Spas je ponovo došao od istog monaha. Nakon što ga je izvukao iz zatvora, kupio mu je kartu i rekao: „Idi u Jugoslaviju, tamo ćeš moći slobodno da živiš svoju veru.“ Tako je Baha 2015. godine, sa samo 150 dolara u džepu, sleteo u zemlju o kojoj je malo znao. Čuo je jedino za Jugoslaviju, jer su ljudi odatle dolazili da grade hotele u njegovom rodnom kraju.
Prvi dani u Srbiji bili su teški. Spavao je u hostelu, a potom potražio pomoć u međunarodnim organizacijama. Kratko je boravio i u kampu za azil u Krnjači. Ali nije odustajao. U decembru 2015. godine dobio je azil, a sa tim dokumentom i osećaj sigurnosti. Napokon je mogao da živi mirno, bez straha da će ga neko kazniti zbog njegove vere.
Novi život gradio je od nule. Najpre je radio fizičke poslove, učestvovao u selidbama i tražio bilo kakvu zaradu. Kasnije se zaposlio kao fizioterapeut u Novom Sadu, jer je to zvanje već imao iz vojske u Kazahstanu. Učio je srpski jezik, isprva nesigurno, ali strpljivo – kroz razgovor s ljudima i kroz čitanje Biblije na srpskom.
- Prošlo je devet godina dok nije dobio srpsku putnu ispravu za izbeglice, prvu izdate u zemlji. Taj trenutak za njega je bio potvrda da pripada ovde, da ima pravni i životni oslonac.
Danas živi u Srbiji pod imenom Bogdan. Često odlazi u Hram Svetog Save, druži se sa prijateljima koji ga pozivaju na svoje slave, a posebno uživa u domaćoj hrani. Sa osmehom govori da mu je sarma postala omiljeno jelo. Na pitanje zašto je promenio veru, uvek daje isti odgovor: „Pronašao sam istinu.“ Ljudi na njegovu odluku reaguju različito – neki ga podržavaju i vide kao hrabrog čoveka, dok drugi ne razumeju njegov izbor. Ali za njega to nije važno. Najbitnije mu je da se u Srbiji oseća prihvaćeno i slobodno.
Njegovi planovi za budućnost su jednostavni i iskreni. Želi da se ponovo oženi, zasnuje porodicu i počne da slavi svoju krsnu slavu. Smatra da je dolazak u Srbiju bio put kojim ga je sam Bog poveo i da je pronašao mir koji nije imao u rodnom kraju.
Put od Sarsenova Bahe do Bogdana nije bio lak – bio je popločan bolom, gubitkom porodice i progonstvom. Ali upravo kroz tu patnju pronašao je smisao i novi dom. Danas svedočanstvom svog života pokazuje da vera može da promeni sudbinu, čak i onda kada sve izgleda izgubljeno.
