U nastavku našeg današnjega članka, donossimo vam jako emotivnu ispovijest, a koja je povezana sa jednom starijom ženoma, a koja je podijelila svoju bolnu životnu priču….
Nedavno smo pisali o savetima psihologa roditeljima čija su deca odrasla, i došli do zaključka da postoji najmanje pet stvari koje, ni u ludilu, ne treba davati deci – jer, kako stručnjaci tvrde, umesto zahvalnosti, možete dobiti ravnodušnost, a ponekad i hladnoću. U prilog tome ide i potresna ispovest žene koja je svom sinu dala sve, a danas živi zaboravljena i zanemarena. Njenu priču prenosimo u celosti – kao upozorenje, ali i kao poziv na razmišljanje:
Nikada nisam tražila mnogo od života. Samo da moje dete bude srećno, zdravo, da ne zna za glad i nemaštinu onako kako sam ja znala kad sam bila mala. Rodila sam ga s 23 godine, s puno nade, snova i vere da će moje dete imati bolji život nego što sam ja imala. Moj muž nas je ubrzo napustio – rekao je da nije spreman za porodicu. Više se nikada nije javio. Ostali smo sami.
Od tada sam radila danonoćno, bez pauze, bez odmora. Ujutru sam čistila školu, a popodne radila po kućama – prala, peglala, spremala. Nisam imala vremena da mislim na sebe. Svaka para išla je za njega – za njegove knjige, odmor, ekskurzije, garderobu, kasnije i fakultet. Nikada nije bio gladan, uvek je imao ono što mu je trebalo. Nije mi bilo teško. Verovala sam da će mi jednog dana reći: „Mama, sad ću ja malo da brinem o tebi.“
Danas imam skoro 65 godina. U penziju još ne mogu, a i da mogu – ne bih mogla da preživim od nje. Moj sin ima dobar posao, ženu i dete. Kaže da je prezauzet, da ne stigne da svrati, da ne može da se javi. Nekada prođu meseci a da ga ne vidim. Kad mu pišem poruke, odgovori su kratki, bez emocija. Dođe samo kada mu treba nešto – da stanem kao žirant, da potpišem za kredit, da se upotrebim kao alatka za ono što mu treba. I ja – budala – uvek pristajem. Jer sam majka. Jer verujem da će možda tada da me pogleda kao čoveka, da se seti da sam živa, da i meni treba reč, zagrljaj, hleb.
Ali ne seti se.
Danas me zove samo kad mu treba novac. Moja penzija, koja jedva pokriva osnovne troškove, ide njemu. A ja se grejem pod jednim ćebetom, kuvam supu od kocke i molim se da mi lekovi potraju do sledeće plate. Nikada ne pita imam li za hleb, jesam li dobro. Njegovo dete me ne poznaje – kaže da sam “neka baba koju ponekad vidi”.
Najviše boli to što ne boli siromaštvo, nego to što ne vredim više ni čašu vode. Što sam postala nevidljiva. Kad ga sretnem u gradu, pravi se da me ne vidi. A ja sam mu bila sve – otac i majka, prijatelj, podrška.
Ponekad se pitam: da li sam ga razmazila? Jesam li mu dala previše? Da li sam ga naučila da je ljubav samo uzimanje, a ne i davanje? Možda sam grešila što sam ćutala i uvek bila tu, bez obzira na sve. Što nikad nisam tražila ništa za sebe.
Danas sam sama. Sama u stanu punom uspomena, u tišini koja para srce. I dok svi oko mene imaju nekoga da ih zagrli, ja imam samo bol – ne od toga što nemam, već od toga što nisam nikome važna. Moj sin više nema majku – ima samo potpis i izvor pomoći.
Ali još sam živa. Još dišem. I bol me ne ubija – već ćutanje onih kojima sam dala sve.
