Prošlo je pet godina otkako je moja supruga Claire poginula u saobraćajnoj nesreći. Od tada je ceo moj svet bio sveden na mene i našu ćerku Emily. Naučili smo da živimo sa tugom, da dišemo u praznini koju ništa nije moglo popuniti.
Svaki dan bio je podsećanje na njen smeh, njen glas, njenu nežnost. Iako smo nastavili dalje, osećaj gubitka nikada nije nestao.Emily, sa svojih deset godina, bila je moj stub. U njoj sam video Claire – u smeđim očima, u smehu koji je podsećao na muziku, u načinu na koji je namrštila čelo kad je bila radoznala. Njena prisutnost me je održavala, čak i kad sam osećao da sam na ivici da se raspadnem.
Zato sam, kad nas je moj najbolji prijatelj Lucas pozvao na svoje venčanje, video priliku da se odmorimo od tišine i tuge. Lucas je bio više od prijatelja – bio je brat po izboru. Bio je uz mene kada je Claire preminula, čuvao Emily dok sam radio duge smene, pomagao mi u svakodnevnim borbama. Njegova sreća bila je i moja.
- Venčanje je bilo raskošno. Sala je bila obasjana jantarnim svetlima, atmosfera je bila topla i magična. Emily je koračala pored mene, tiho mi šapućući koliko je mlada lepa. Klimnuo sam, osmehnuo se, ali u meni je nešto počelo da se komeša. Hod mlade, način na koji je nosila veo, nagib ramena – sve mi je delovalo zastrašujuće poznato.
A onda je Lucas podigao veo.
Srce mi je stalo. Pred mojim očima pojavilo se lice koje sam video poslednji put u sanduku pre pet godina. Claire. Moja žena. Majka moje ćerke.
Disao sam plitko, prsti su mi drhtali dok sam držao knjižicu sa programom venčanja. Svet oko mene je utihnuo, i jedino što sam mogao da čujem bio je glas svoje ćerke:
– „Tata, zašto se mama udaje za ujaka Lucasa?“
Te reči su me pogodile kao munja. Nisam mogao da je uverim da greši, jer sam i sam video isto. Ali kako? Claire je bila mrtva. Video sam olupinu, identifikovao telo, stajao pored njenog groba.
Dok su gosti aplaudirali, dok su se osmesi širili, ja sam bio ukočen, nesposoban da se pomerim. Pokušao sam da uverim sebe da je sve to halucinacija, da je možda stres od tuge učinio da Julia – tako se zvala mlada – deluje kao Claire. Ali svaki njen pokret, svaka crta lica, čak i smeh, vraćali su me nazad.
Na prijemu sam izbegavao glavni sto, ali nisam mogao prestati da je posmatram. Kada je nasmejano razgovarala sa gostima, srce mi je krvarilo jer sam video Claire, živu i stvarnu.
Jedna od deveruša mi je šapnula: „Njeno ime je Julia Bennett. Upoznala je Lucasa u Denveru, pre tri godine.“
Julia Bennett. Normalno ime, normalna priča. Ali ništa u njoj nije bilo obično – osim ako slučajnost ne može da stvori nekoga ko izgleda i ponaša se identično kao moja pokojna žena.
Kasnije te večeri, Lucas me je pronašao na terasi. „Ethane, ti si večeras tih. Jesi li dobro?“ pitao je.
Pogledao sam ga pravo u oči. „Izgleda baš kao Claire.“
Lucas je spustio pogled, pa klimnuo. „I ja sam primetio sličnost. Ali Julia nije Claire. Ona je Julia. Znaš to.“
Ali nisam znao. Ili bolje rečeno – nisam mogao da poverujem.
Nekoliko dana kasnije, nisam izdržao. Unajmio sam privatnog istražitelja. Dokumenti su bili uredni: rodni list, vozačka dozvola, istorija kretanja. Sve je ukazivalo na to da Julia zaista postoji, kao zasebna osoba. Ništa je nije povezivalo sa Claire. Ali moje srce nije pristajalo na objašnjenje.
Konačno sam odlučio da je suočim. U kuhinji, dok su joj ruke blago drhtale, izgovorio sam ono što me proganjalo:
– „Ko si ti? Nemoj da mi kažeš da si samo Julia. Imaš isti ožiljak, isti smeh, iste oči… To nije slučajnost.“
Julia je zastala, a njen izraz se promenio u nešto što nisam mogao da pročitam. „Ljudi u žalosti često vide ono što žele da vide“, prošaptala je.
Njene reči nisu me smirile – naprotiv, samo su me još više uzdrmale. Jer to nije bilo obično poricanje. To je zvučalo kao izbegavanje istine.
Te noći nisam spavao. Gledao sam Emily dok je spavala, pitajući se da li treba da je zaštitim od istine ili da zajedno potražimo odgovore. A jedino pitanje koje je neprestano odzvanjalo u meni bilo je: da li je Claire zaista mrtva – ili je ova žena pred nama dokaz da nikada nije otišla?
