Ovaj čovjek je se izgubio u pustinji i misli je da je to njegov kraj.U nastavku teksta vam prenosimo njegovo iskustvo.Prilikom posjećivanja ovakvih mjesta moramo biti oprezni.
Čovek se često pita zašto ga privlače pusta i opasna mesta, ona u kojima nema skoro ničega što mami čula, gde je lepota surova, a život retkost. Nema lakog odgovora na to. Ja sam uvek osećao da me vodi neki nagon i da bez Božije pomoći ne bih mogao ni da zakoračim na takve puteve.
- Moji počeci vezani su za speleologiju. Ulazio sam u pećine u kojima vlada večita tama i tišina. Spuštao sam se u vlažne jame, sa lošom opremom i slabim lampama. Izlazio bih iz njih mokar, izgreban, ali bogat osećajem da sam dodirnuo jedan poseban svet. Ponekad bi svetlost lampe obasjala kristal, a kapi koje su padale odzvanjale su kao zvona. Tamo sam viđao pećinski nakit, mala jezerca i jata slepih miševa. Ta ljubav trajala je kratko, sve dok nisam ostao bez saputnika za takva putovanja.
Kasnije su u moj život ušle pustinje. Najpre je to bila Sahara, a odmah zatim i druge, koje su me privukle svojom tajanstvenošću. U Judejskoj pustinji tragao sam za mestima iz Biblije, hodajući satima uskim stazama. Stigli smo do manastira Svetog Save Osvećenog, čije su kapije bile zaključane. Posle dugog lupanja, otvorio nam je starac u monaškoj rizi i ponudio ono što je imao – masline, hleb i vodu. Tada sam osetio kako i skroman obrok postaje velika gozba.
Na Sinaju sam spavao pod zvezdama, osećajući glad i žeđ, zamišljajući Mojsija i Izraelce kako lutaju kroz isti prostor. Shvatio sam da nije slučajno što se upravo tamo objavilo Deset zapovesti. U tim pustinjama rodila su se i druga velika otkrovenja – u pećini Hira proroka Muhameda posetio je anđeo Gavrilo, donoseći prve stihove Kurana.
Jedna od najtežih bila je Dašt-e Lut u Iranu, gde su NASA-ini instrumenti izmerili rekordnu temperaturu od preko 70 stepeni. Hodao sam tamo sa praznim bocama, tražeći zoroastrijsko svetilište Čak-Čak. Unutra su gorela tri večna plamena, a sveštenik mi je govorio o Zaratustri i sudbini jedne od prvih monoteističkih religija. Ipak, najveći dar nije bilo znanje, već hladna izvorska voda koju sam pio pohlepno, zahvalan što još postojim.
U Nepalu sam tragao za stopama Bude. On je napustio život bogatstva i otišao u pustinju Tar, u potrazi za smislom. Pitam se da li ga je i njega, kao i mene, privukla surovost i tišina peska, koja otvara nova čula i donosi spokoj.
Posebno iskustvo bilo je u Gobi pustinji. Sa prijateljima sam jahao baktrijske kamile, gledajući kako pesak peva dok vetar podiže njegove slojeve. Želeo sam da odem dalje, da zakoračim u srce pustinje. Sam sam krenuo, verujući da ću se lako snaći. Ali pustinja je varljiva – nestale su staze, dine su menjale oblik, a ja sam se našao izgubljen. Bez vode i snage, mislio sam da je kraj blizu. U delirijumu sam video drvo koje mi je izgledalo kao znak života. Kopao sam pesak oko njega, zamišljajući da ću pronaći fosile dinosaurusa, razmišljajući kako bi jednog dana i moje kosti mogle postati deo te pustinjske istorije.
- Sunce je zalazilo, a ja sam, iscrpljen, jedva vukao noge. Pred očima su mi se pojavljivali prividi, dok nisam, potpuno na izmaku snage, ugledao Vesnu, Sajnu i kamile koje su me čekale. Shvatio sam tada koliko je tanka granica između života i smrti u pustinji.
Pustinje su me naučile da čovek, suočen sa tišinom i zvezdama, može čuti ono što nigde drugde ne može. One otvaraju prostore u čoveku koji su inače zatvoreni. U njima sam osetio i strah i radost, i smrt i život u isto vreme. U pustinjama čovek postaje ono što jeste – gol pred beskonačnošću, svestan svoje slabosti, ali i snage da opstane.
I dok pustinje menjaju svoj oblik, dok dine nestaju i ponovo se rađaju, u čoveku ostaje jedan trag koji ne briše ni vreme ni vetar. Taj trag se zove potreba da traži smisao, čak i tamo gde ga naizgled nema. I možda je baš to razlog zašto ga privlače takva mesta – jer tek u njihovoj surovosti pronalazi sopstvenu istinu
