U današnjem članku vam pišemo na temu prijateljstva i ljudskosti koje opstaju i u najtežim vremenima. Ovo je priča o Ljubi i Hasanu, dvojici komšija čija odanost i hrabrost pokazuju koliko je istinsko prijateljstvo jače od podjela i mržnje.
Njihova povezanost počela je još u detinjstvu. Odrastali su rame uz rame u jednom malom selu u Bosni i Hercegovini, delili školske klupe, prve nestašluke i sve one sitnice koje spajaju decu. Kasnije, kada su zasnovali svoje porodice, ostali su jednako bliski. Gotovo svakog dana viđali su se na klupi ispred Hasanove kuće, razgovarajući o deci, problemima i malim radostima. Njihov odnos bio je prirodan, jednostavan, ali toliko snažan da je postao simbol prave bliskosti.
A onda je stigao rat. Sve što su znali i gradili, pretvorilo se u strah i nesigurnost. Ljubo, kao Srbin iz Doboja, osećao se posebno ranjivo i izgubljeno. Hasan je tada pokazao veličinu svog karaktera. Rekao mu je: „Ti si moj brat, a brat se ne ostavlja u nevolji.“ Uprkos opasnosti, ponudio je Ljubi i njegovoj porodici utočište pod svojim krovom. Ljubo je u početku odbijao, plašeći se da bi time mogao ugroziti Hasana i njegovu porodicu, ali prve granate su mu pokazale da nema drugog izlaza.
- Život pod istim krovom bio je daleko od lakog. Hrane je bilo malo, ali su je delili ravnopravno. Deca su se igrala zajedno, nesvesna tragedije koja je okruživala selo, dok su odrasli noći provodili u podrumu slušajući detonacije. Uprkos haosu, u toj kući nije bilo mržnje, već samo zajedništva. Takve priče nisu bile usamljen slučaj – širom Bosne i Hercegovine postojali su ljudi koji su, rizikujući sopstveni život, pomagali komšijama druge vere. To su priče koje pokazuju da je ljudskost mogla opstati i u najmračnijim vremenima.
Posle rata, Ljubo je odlučio da sa porodicom potraži novi početak u Novom Sadu. Odlazak je bio bolan, a rastanak od Hasana još teži. Obećali su jedno drugom da ih rat neće razdvojiti. Ljubo je u suzama grlio prijatelja i ponavljao: „Nikada neću zaboraviti šta si učinio za mene.“ Novi grad doneo mu je posao i mirniji život, ali u mislima je stalno nosio sliku Hasana, čoveka koji mu je spasio život.
Nažalost, sudbina je ubrzo zadala bolan udarac. Hasan je poginuo pogođen zalutalim metkom dok je pomagao staroj komšinici da unese drva. Bio je to kraj dostojan njegovog karaktera – izgubio je život pomažući drugome. Ljubo nije mogao da veruje. Izgubio je brata, ne po krvi, već po izboru, i osećaj tuge bio je neizmeran. Još teže je bilo to što nije uspeo da se oprosti onako kako je želeo.
- Godinama kasnije, Ljubo i dalje živi u Novom Sadu. Njegova deca su odrasla, a sada unuci trče po dvorištu. Ipak, zahvalnost prema Hasanu ostala je trajna. Svake godine na godišnjicu Hasanove smrti, pali sveću i moli se za njega. Unucima često govori: „On je bio više od brata.“ Time ih uči da se ljudskost i dobrota ne mere nacijom ni verom, već delima.
Priča o Ljubi i Hasanu podseća nas koliko je važno čuvati uspomene na ljude koji su, usred rata i mržnje, birali da ostanu ljudi. To je deo kolektivnog pamćenja koji pomaže pomirenju i izgradnji budućnosti. Hasan je izgubio život, ali njegova hrabrost i ljubav i dalje žive u Ljubinom sećanju i u pričama koje prenosi mladima.
Na kraju, poruka koju ova priča nosi je jasna: pravo prijateljstvo ne poznaje granice. Hasan je pokazao da bratstvo može biti jače od mržnje, a Ljubo je postao živi svedok da dobri ljudi nikada ne nestaju – oni nastavljaju da žive u našim sećanjima, delima i rečima koje prenosimo dalje
