U Nastavku našeg današnjega članka, govorićemo o Doni Ares, a čije godišnjica smrti je bila prije par dana. Evo i par riječi od strane njene majke…
Ajka Kolaković, majka pokojne pevačice Done Ares, u emotivnom razgovoru za Kurir otvorila je srce i govorila o bolu koji nosi u sebi već sedam i po godina, otkako je izgubila svoju ćerku. Dona Ares, čije je pravo ime bilo Azra Kolaković, bila je voljena širom Balkana ne samo zbog svog muzičkog talenta, već i zbog hrabrosti u borbi protiv teške bolesti. Njena majka, Ajka, otkrila je i brojne nepoznate detalje iz Doninog života, ali i svoju ličnu priču – kako je muzika bila neodvojivi deo njenog identiteta mnogo pre nego što je javnost saznala za nju kroz emisiju “Nikad nije kasno”.
Na pitanje kako je došlo do toga da se i ona bavi muzikom, Ajka iskreno kaže:
– Oduvek sam bila u muzici. Prvi klavir dobila sam još kao devojčica u Bihaću. Sama sam se upisala u muzičku školu, a kasnije sam istovremeno pohađala dve škole. Završila sam klavir i počela raditi kao profesor u muzičkoj školi. Pored toga, pevala sam na mnogim takmičenjima. Ipak, nakon udaje i osnivanja porodice, muzika je ostala deo mog unutrašnjeg sveta. Nisam mogla da idem po kafanama, to nije dolazilo u obzir. Pisala sam pesme za decu – danas su one deo školskih udžbenika muzičke kulture širom Bosne i Hercegovine. Ljudi me zovu, prepoznaju i zahvaljuju, a Dona je, prirodno, nasledila moj talenat.
Ajka priznaje da je bila ispunjena žena, sve dok je život nije pogodio prvo smrću supruga, a zatim i gubitkom ćerke:
– Prvo sam izgubila muža, doživeo je srčani udar. Kada sam se nekako pridigla, desila se tragedija sa Donom. Njena bolest nas je nosila u talasima – kad se ona podigne, i mi sa njom. Ali, svaki recidiv bio je sve teži. Pet godina nisam mogla da zapevam, niti da se obradujem muzici. Tuga je imala razne oblike, ali iznutra je razarajuća. Izgledala sam snažno, ali niko nije znao šta nosim.
Govoreći o Doninom muzičkom putu, istakla je da je mnogi nisu zaboravili:
– Halid Bešlić joj je pružio ogromnu podršku. Bio je uz nju i tokom bolesti i na sahrani, iako su neki mediji tvrdili da ga nije bilo. Jelena Karleuša je takođe bila uz nju sve vreme, kao i njena majka Divna. Posećivala je Donin koncert i uvek je pokazivala ljudskost.
Najteži period, kako Ajka kaže, bio je kada se Dona vratila iz Danske, slomljena:
– Zbog određenih ljudi, o kojima ne želim da pričam, vratila se kući. Zadnjih šest meseci smo provele zajedno, dan i noć. Očistila je dušu, pokajala se zbog pogrešnih odluka. Bila je magnet za one koji vole tuđu svetlost, a naročito novac. Ipak, ona je bila umetnica, do poslednjeg daha.
Posebno pamti Donin trijumf na sceni, iako je bila teško bolesna:
– Održala je koncert u momentima kad većina ne bi mogla ni da ustane. Bila je lavica. Saša Popović ju je lično doveo u “Grand”, nakon što je Dženan Lončarević proslavio njenu pesmu “To mi nije trebalo”. U toj pesmi živi deo njene duše, i to je ono što ostaje.
Ajkina priča je priča o majčinskoj snazi, o umetnosti, o bolu koji ne prolazi – ali i o ljubavi koja nadživljava sve.
