U nastavku našeg današnjega članka, govorimo o procesu umiranja, i šta se zapravo dešava osbi u tim jako teškim danima….
Smrt je jedan od najdubljih i neizbežnih događaja koje doživljavamo kao ljudska bića. Iako je univerzalna, i dalje je obavijena velom misterije i izaziva strah, radoznalost i filozofska razmišljanja. Od davnina, ljudi su pokušavali da razumeju šta se dešava u trenutku kada život napusti telo. Danas, zahvaljujući napretku medicine i neuroznanosti, imamo jasniju sliku o tome šta se dešava sa našim telom i mozgom u tim poslednjim trenucima.
Smrt nastupa kada telo više ne može da održava svoje vitalne funkcije. Ovaj proces često započinje otkazivanjem organa, što može trajati danima ili čak nedeljama, posebno kod terminalno bolesnih osoba. Srce prestaje da kuca, čime se prekida dotok krvi u mozak, pluća i ostale organe. Bez kiseonika, moždane ćelije počinju da umiru, a u roku od nekoliko minuta dolazi do nepovratnog oštećenja. Gubitak moždane funkcije povlači za sobom lančanu reakciju u ostatku tela.
Nakon kliničke smrti – kada srce i disanje prestanu – sledi biološka smrt. Tada telo ulazi u faze raspadanja. Prva je autoliza, kada enzimi unutar ćelija počinju da ih razgrađuju. Zatim dolazi truljenje, u kojem bakterije oslobađaju gasove i hemikalije koje izazivaju prepoznatljiv miris smrti. Telo postaje zelenkasto zbog razgradnje hemoglobina, a ukočenost mišića (rigor mortis) se javlja unutar nekoliko sati.
Temperatura, vlažnost vazduha i pristup insektima značajno utiču na brzinu raspadanja. Nakon nekoliko dana, tkiva omekšavaju, a procesi razgradnje vode ka skeletonizaciji.
Suprotno uverenju da mozak trenutno “prestaje da radi”, istraživanja pokazuju da određeni procesi u telu i mozgu traju i nakon kliničke smrti. Telo ulazi u fazu koju naučnici nazivaju „aktivno umiranje“, karakterisanu naglim oslobađanjem neurohemikalija i kratkotrajnim porastom moždane aktivnosti.
Studija iz 2013. godine na pacovima pokazala je da se 30 sekundi nakon srčanog zastoja javlja pojačana neuronska aktivnost – čak viša nego u budnom stanju. Ove oscilacije podsećaju na stanja povišene svesti i mogle bi da objasne iskustva koja ljudi opisuju tokom stanja bliske smrti.
Osim neuronske hiperaktivnosti, telo oslobađa i veliku količinu endorfina – prirodnih opioida – koji ublažavaju bol i donose osećaj smirenosti. Istovremeno se povećava nivo serotonina, što može izazvati vizije, osećaj odvojenosti od tela i duhovna iskustva.
Mnogi ljudi koji su preživeli kliničku smrt govore o svetlosti na kraju tunela, susretima s voljenima ili osećaju mira. Nauka danas sugeriše da ovi doživljaji mogu biti rezultat neurohemijskih procesa, a ne nužno dokazi zagrobnog života – iako to ostaje pitanje otvoreno za verovanje i dalja istraživanja.
