U današnjem članku vam pišemo na temu izbora koji menjaju život i posledica koje umeju da zabole više od bilo kakve kazne. Reč je o situacijama u kojima jedan postupak, možda učinjen u trenutku slabosti, postane rana koja godinama ne zarasta.
Stanko je želeo da ispriča svoju ispovest ne da bi se opravdao, već da bi priznao ono što mnogi muškarci nikada ne smeju naglas da kažu – da je ponekad lakše napraviti grešku nego je ispraviti. Njegov život spolja je izgledao gotovo idealno: stabilan posao u Beogradu, stan, automobil, uredan ritam dana. I brak sa ženom koju je upoznao još u mladosti, kada je sve delovalo jednostavno i obećavajuće.
Irena je bila mirna, skromna i nenametljiva, baš ona vrsta žene koja osvaja tišinom, a ne galamom. On je verovao da je to ljubav koja će trajati, ali vreme i njegove slabosti pokazale su drugačije.
Kako je Irena ostala trudna, činilo se da se ostvaruje sve što je godinama želeo – porodica, dete, sigurnost. Međutim, umesto da se približi supruzi, on se sve više povlačio u sebe. Trudnoća je na njoj ostavila tragove koje je on posmatrao sa nerazumevanjem. Njeno telo se menjalo, umor je postao svakodnevnica, snage je bilo sve manje. Ona je nosila njihovo dete, a on ju je gledao kao nekog ko mu se udaljava iz ruku. Umesto da bude oslonac, dozvolio je da mu smeta njen izgled, njena iscrpljenost, njene borbe. Tu je, kaže danas, počeo da gubi sebe kao čoveka.
- U tom istom periodu pojavila se koleginica Tamara – mlađa, sređena, uvek puna osmeha i komplimenata. Gledala ga je onako kako se on uverio da ga Irena više ne vidi: kao privlačnog muškarca, ne samo kao partnera koji treba da odveze do lekara ili donese torbu iz prodavnice. Počelo je kao bezazleno dopisivanje, a pretvorilo se u nešto što je Stanko kasnije nazvao „najprljavijim izborom“ u svom životu. Dok je njegova supruga ležala kod kuće sa oteklinama i bolovima, on je tražio uzbuđenje i potvrdu svoje muškosti na drugom mestu.
I to nije prestalo ni kad je postao otac. Nakon što se Irena porodila carskim rezom, on se zakleo sebi da će prekinuti sve što ga vodi u pogrešnom smeru. Video je svoju ženu kako drhti dok prvi put drži njihovog sina, kako joj suze klize niz lice dok ga doji, kako mu pruža ruku sa nežnošću za koju je bio siguran da ne zaslužuje. Pomislio je da je to trenutak preokreta. Ali samo par nedelja kasnije, opet se našao kod Tamare. Sve manje je boravio kod kuće, nalazeći izgovore u poslu, gužvi, umoru. Irena je ćutala. Nije pitala, nije optuživala, nije vikala. Samo ga je posmatrala tihim očima koje su govorile ono što reči nisu mogle.
A onda su jednostavno nestale. I Irena, i njihov sin. Ormar je bio prazan, stan tiši nego ikada. Na stolu je stajao list papira, običan, iscepan iz sveske, sa rečenicama zbog kojih mu se, kaže, svet srušio: „Stanko, nemoj da me tražiš. Irenu više ne poznaješ. Našla je svoju sreću. Hvala ti na sinu. Budi mu bolji otac nego što si meni bio muž.“
- Nije mogao da ospori nijednu reč. Pokušavao je da je pronađe, zvao je sve redom, molio, slao poruke koje su ostajale bez odgovora. Tek kasnije je čuo da je otišla kod sestre u Švedsku i započela novi život. Bez njega, ali sa mirom koji godinama nije imala. Danas, kaže, viđa sina jednom ili dvaput godišnje, kako mu Irena dozvoli. Nikada o njemu ne govori loše pred detetom, nikada ga ne koristi kao sredstvo za kaznu. Samo je daleka, mirna i ravnodušna – a ta ravnodušnost, priznaje, „boli više od svakog vikanja, svake svađe i svake uvrede koju sam možda očekivao“.
Stanko danas živi sa tim da je izdao ženu koja mu je podarila dete, u trenutku kada je bila najranjivija. Uči da bude otac, makar povremeni, ali dobar. Uči da bude čovek koji više ne okreće glavu od tuđih slabosti, jer zna šta znači kad neko okrene glavu od tebe. Ne traži oproštaj jer veruje da ga ne zaslužuje. Sve što želi jeste da sin jednog dana razume da se greške ne brišu, ali da se iz njih može rasti.
Kad god pogleda sebe u ogledalo, pita se samo jedno: kako je mogao da prezre ženu čije telo je stvaralo život? A još više ga proganja odgovor – zato što u tom trenutku nije bio čovek kakvog bi danas voleo da je.
To pitanje nosi svakog dana, kao opomenu koju nikada neće zaboraviti
