Priča jedne mlade žene iz Bosne izazvala je burne reakcije jer se mnoge žene pronašle u njenim rečima.Godinama je trpila razočarenja i odlučila je da kaže kraj svemu.
Ona je podelila svoju ispovest o braku i razvodu, opisujući kako je postepeno gubila sebe u odnosu u kojem se ljubav podrazumevala samo s jedne strane. Tek kada je otišla, njen muž je shvatio šta je izgubio, ali je tada već bilo kasno.
Udala se pre tri godine, a prva godina braka za nju je bila najlepši period. Sve su gradili iz početka i radovali se svakom malom napretku. Međutim, čim je zajednički život postao stabilniji, muž je počeo da pokazuje nezainteresovanost. Veći deo vremena provodio je u svetu video igara, dok su sve obaveze – posao, kuća, računi, pranje i kuvanje – padali na njena leđa. U početku je mislila da je tako normalno i da se to očekuje od nje.
- Prva razočaranja došla su kroz sitnice. Na drugu godišnjicu braka nije dobila poklon, iako ga je on dobio. Nisu joj bile bitne materijalne stvari, ali za nju je takav dan imao emotivnu vrednost. Slično se dogodilo i tokom praznika. Za Bajram, dočekala ga je sa kafom i baklavom, a nije dobila ni simboličan znak pažnje. Ni za 8. mart nije bilo ničega. Istovremeno su počeli njeni napadi panike, uz uvrede supruga i svekrvino osporavanje svega što uradi. Polako je tonula, ne videći izlaz.
Konačno, jednog juna odlučila je da ode. Shvatila je da brak bez poštovanja, pažnje, kompromisa i razumevanja ne može opstati. Iako ga je volela, osećala je da propada kao ličnost i da mora da bira između sopstvene sreće i života u bolu. Poslednje nedelje pre odlaska spavala je sama, lomila se između ostanka i odlaska, a na kraju je ipak izabrala slobodu.
Ubrzo je saznala i da on ima drugu ženu. Na njen rođendan ih je zatekla zajedno. Pravdao se da je to samo drugarica, molio da mu oprosti, ali više ništa nije bilo isto. Iako je postojala senka ljubavi iz prve godine, ona je polako gasnula. Kada je u avgustu predala papire za razvod, muž je počeo da je preklinje. Pisao joj je, slao poruke pred samo ročište, čak i tada je tražio da se pomire. Ona je ipak ostala pri odluci i u sudnici jasno rekla da želi da završi brak.
Nakon razvoda, pozvao ju je da joj vrati nekoliko stvari i doneo joj dva poklona. Ali u njenom srcu nije bilo nikakvog uzbuđenja. Umesto radosti, osećala je olakšanje jer je ponovo slobodna i jer zna da može biti dobra žena nekom ko će je ceniti. Pokloni, koje je dobila posle godina zaborava, izgubili su svako značenje. Shvatila je da ne želi da živi s čovekom koji je osam meseci nije primećivao, a onda se setio da je voli tek kada je video da odlazi.
- Zanimljivo je da ju je baš svekrva podržala. Iako je u početku bila stroga, kasnije je shvatila kroz šta prolazi i stala na njenu stranu. Rekla joj je da zaslužuje sreću i da ne sme da se miri sa ponižavanjem. Osudila je sina i otvoreno rekla da je sam kriv za raspad braka. To je bio prelomni trenutak u kojem je naša sagovornica definitivno odlučila da okrene novu stranicu života.
Njen bivši muž je dugo krivio majku za razvod, ali je s vremenom i sam shvatio da je on jedini odgovoran. Tek tada je osetio pravu patnju, ali tada je bilo prekasno. Ona je već donela odluku i pronašla svoj mir.
Poruka koju šalje ženama, ali i muškarcima, jeste jasna: ljubav nije jednostrana. Ona se gradi kroz male geste – zagrljaj, poljubac, pitanje “Kako si?”. Pokloni nisu važni ako nema iskrene pažnje i prisutnosti. Ljubav znači ne uzimati jedno drugo zdravo za gotovo, jer brak opstaje samo kada oba partnera ulažu u njega.
Ova ispovest je svedočanstvo da žena može biti hrabra i doneti odluku da prekine vezu koja je ne ispunjava, čak i ako voli. Jer ljubav bez poštovanja i pažnje postaje teret. I zato je njen zaključak jednostavan: ne gasite jedno drugo, osim ako se ljubav zaista ugasila
