U nastavku našeg današnjega članka, donosimo jednu jako korisnu priču i savjet, a tiče se porodica koje su nedavno izgubile nekog člana porodice. Mi danas govorimo o 40 dana nakon smrti jedne osobe….
Verski stručnjak je nastojao da razjasni mnoge nedoumice među vernicima u vezi sa obeležavanjem 40 dana za pokojnike, tvrdeći da većina nas čini greške u tumačenju ovog važnog obreda. U nastavku današnjeg članka, pročitajte detaljnije informacije i razjašnjenja ovog posebnog trenutka u životu vernika i tradicije.
U pravoslavnoj tradiciji, četrdeseti dan od smrti označava ključni trenutak u životu duše preminulog. Prema verovanjima, duša pokojnika tada izlazi pred Božiji pravedni sud, gde joj je dodeljena večnost. Ovaj trenutak označava prelazak duše iz materijalnog sveta u nebeski, a obeležavanje 40. dana smatra se obavezom vernika. Parastos, obred molitve za pokojnu dušu, obavlja se kako bi se simbolički ispratila duša preminulog i pomoglo njenom putovanju ka večnom životu. Međutim, mnoge ljude zbunjuje pitanje – kako se tačno računa 40. dan i da li je obavezno da parastos bude obavljen baš na taj dan?
Protojerej stavrofor Milan Gardović pojašnjava da parastos mora biti obavljen tačno na 40. dan, računajući od dana smrti. Ovaj dan je presudan, jer predstavlja trenutak kada duša preminulog konačno napušta svet koji je poznavala i ulazi u božanski svet. Prema učenju Crkve, dan se računa do 16 časova, a nakon toga nastaje novi dan, što je u skladu sa biblijskim učenjima o stvaranju sveta, gde prvo dolazi veče, pa tek potom jutro. Zbog toga je ovaj dan jasno definisan i mora biti obeležen tačno na 40. dan, jer je to vreme kada se duša fizički odvaja od sveta živih.
Tradicija obuhvata i brojne obrede. Na 40. dan od smrti, vernici u crkvi obavljaju parastos, a donosi se koljivo, odnosno kuvano žito. Žito je simbol Hristovih reči: “Zrno mora da umre da bi donelo rod,” što označava smrt i uskrsnuće. Žito podseća na smrtnost tela, dok duša nastavlja svoj put prema Carstvu nebeskom. Pored žita, koristi se crno vino, koje simbolizuje Božje milosrđe, a sveća koja se pali tokom obreda označava svetlost Hristovu koja obasjava dušu preminulog, podsećajući nas na spasenje koje je Hristos doneo svetu. Ovi simboli prožimaju celu crkvenu praksu i označavaju povezanost života, smrti i večnosti.
Iako je četrdeseti dan ključni trenutak, postoje i drugi običaji vezani za sećanje na preminule, kao što su Zadušnice. Zadušnice se obeležavaju četiri puta godišnje, uvek u subotu, jer je subota dan posvećen mrtvima. Na ovaj dan, kroz Svete liturgije i parastose, vernici se sećaju svojih preminulih, čime se dodatno podseća na važnost molitve za duše onih koji su otišli.
Pitanje koje se često postavlja jeste šta učiniti kada nismo u mogućnosti da prisustvujemo obredu na groblju. Verski analitičar Draško Đenović napominje da je najvažniji trenutni podsećaj na preminule. Čak i ako nismo u mogućnosti da prisustvujemo obredu zbog geografskih ili drugih prepreka, možemo upaliti sveću ili kandilo kod kuće, čime izražavamo poštovanje i molimo za dušu preminulog. Molitva i sećanje na dušu mogu se obaviti na daljinu, sve dok postoji iskrena želja da pomognemo onima koji su otišli.
Zaključak je jasan: Četrdeseti dan od smrti je vreme kada duša preminulog izlazi pred Božiji sud i ulazi u večni život. Obeležavanje ovog dana je obavezno i mora se obaviti tačno na 40. dan. Parastos je simbolični trenutak kada vernici iskazuju poštovanje prema duši preminulog, koristeći žito, vino i sveće kao simbole smrti, pokajanja i spasenja. Ako nismo u mogućnosti da prisustvujemo obredu, najvažnije je da se setimo preminulih, molimo se za njihove duše i zapalimo svetlost u njihovom sećanju.
