Spomenko Gostić rođen je u Maglaju 15. avgusta 1978. godine. Njegovo detinjstvo nije bilo bezbrižno, jer je već u ranim godinama suočio s porodičnim izazovima. Kada je imao devet godina, njegovi roditelji, otac Stojan i majka Milenka, razveli su se. Nakon razvoda, Spomenko je s majkom otišao u selo Gornji Ulišnjak na Ozrenu, gde će živeti sa svojom bakom Vidom Mitrović. U tom periodu, Spomenko je imao polubrata Dragana, koji je bio Milenkin sin iz prvog braka.
U selu gde je Spomenko Gostić odrastao, škola nije bila dostupna. Svaki dan, zajedno sa svojim drugovima, pešačio je osam kilometara do osnovne škole u Maglaju. Upoznati s njim tvrde da je bio vredan i uvek spreman da pomogne. Međutim, njegovo detinjstvo bilo je isprepleteno sa tragedijama.
Početkom 1992. godine, Spomenko je izgubio majku. Na jesen iste godine, sa početkom ratnih sukoba, granatiranje njegovog sela odnelo je i život njegove bake Vide. Uz to, njegov polubrat Dragan pridružio se otadžbinskom ratu. Spomenko, inspirisan bratom, takođe je poželeo da se pridruži vojsci. Međutim, odbijen je zbog svojih tek 14 godina, dok su njegovi vršnjaci s 16 primljeni. Ovo razdoblje označilo je gubitak drugova za igru, ali i početak nečeg mnogo ozbiljnijeg.
Dok su ratni sukobi napredovali, problemi snabdevanja jedinica na izolovanim delovima fronta postali su sve veći. Spomenko je odlučio da iskoristi svoje veštine i napravi zapregu kako bi dostavljao hranu i municiju na front. Zajedno sa svojim prijateljem Slavišom Petrovićem, prevozio je i ranjenike. Iako nije bio direktno na prvoj liniji, to nije značilo da je bio zaštićen. Ranjen je dok je prenosio hranu za vojsku, kada je jedan točak zaprežnih kola aktivirao minu. Dok su kiše stvarale blato duž kolskog puta, on i Slaviša skrenuli su s uobičajene rute, što je dovelo do nesreće.
Nakon ranjavanja, Spomenko je raspoređen kao kurir u komandu. Iako je bio mlad, već je bio prepoznat kao hrabar i odan vojnik. Njegova hrabrost i predanost nisu prošli neprimećeno. Uskoro su novinari počeli da pišu o njemu, a svet je čuo za Spomenka Gostića. Iako su mu stizali pozivi iz celog sveta da nastavi svoj život daleko od rata, on je odlučio da ostane uz svoje ratne drugove.
Tragični kraj došao je 20. marta 1993. godine, dok je žurio kući da izvadi hleb iz peći koji je pekao za svoje ratne drugove. Granata ispaljena sa muslimanske strane pogodila je Spomenka i još pet srpskih vojnika, odnoseći im živote.
Spomenko je izgubio sve u ratu: porodicu, dom, detinjstvo i, na kraju, život. Pamtiće ga kao hrabrog dečaka koji je ostao uz svoj narod u najtežim trenucima. Njegova odlučnost da ostane i pomogne svojoj zemlji bila je neosporna, iako je to značilo izlaganje životu opasnostima rata.
Posle rata, Spomenko je želeo da nastavi raditi sa svojim kočijama i pomaže ljudima, pokazujući svoju dobrotu i hrabrost i u mirnodopskim vremenima.
BONUS TEKST:
Jednom davno, u srcu guste šume, skriven je bio maleni selendrak čije su kućice izgledale kao da su ispale iz bajke. U tom zabačenom kutku sveta, živela je zajednica šumskih vilenjaka po imenu Zeleni Listići. Oni su bili poznati po svojoj mudrosti, ljubavi prema prirodi i veštinama u tkanju čarolija.
Glavna vilenjačka kućica, okružena bujnim zelenilom i cvetnim poljima, pripadala je mudroj starici po imenu Gospođica Dugodelica. Bila je poznata širom šume po svojim zlatnim savetima i čarobnim lekovima koje je spretno pripremala od biljaka iz svog vrta.
Jednog sunčanog jutra, dok je Gospođica Dugodelica berila svoje čarobne trave, naišao je mladi vilenjački par, Zora i Zvonko. Bili su zaljubljeni kao u priči, ali im je nedostajalo malo sreće da se njihova ljubav kruniše večnim savezom. Naime, Zvonkovu porodicu nije odobravala Zorina skromna pozadina, a Zorini roditelji su smatrali da je Zvonko premlad za ozbiljnu vezu.
Očajnički tražeći savet, Zora i Zvonko obratili su se Gospođici Dugodelici, znajući da je ona jedina koja može da im pomogne. Sa pažljivo izabranim rečima i blistavim osmehom, mudra vila ih je saslušala i pružila im savet koji je promenio tok njihovih sudbina.
“Dragi moji mladenci”, počela je Gospođica Dugodelica sa osmehom koji je obasjavao celu šumu, “istinska ljubav je jača od svih prepreka. Verujte u svoju ljubav, negujte je svakog dana kao najdragoceniji dragulj i ne dozvolite da vas obeshrabre tuđi stavovi. U vašim srcima leži snaga koja će pobediti sve prepreke.”
Zora i Zvonko su se duboko naklonili zahvaljujući mudroj starici na njenim rečima, osetivši unutrašnju snagu i odlučnost koja se prelila u njihova srca. Odlučili su da ne odustanu od svoje ljubavi i da se bore za svoju sreću, bez obzira na sve.
I tako, uz podršku Gospođice Dugodelice i svoje vlastite hrabrosti, Zora i Zvonko su prevazišli sve prepreke na svom putu. Njihova ljubav je postala primer svim stanovnicima šume, dok su se oni sami pretvorili u legende, pričajući se generacijama vilenjaka koji su verovali u snagu istinske ljubavi.
I tako je još jedna priča o ljubavi i hrabrosti pronašla svoje mesto u zapisima Zelenih Listića, dok su se Gospođica Dugodelica i njeni saveti nastavili prenositi s kolena na koleno, čuvajući magiju i mudrost šume za sva vremena.
