Jedna Beograđanka javno je podjelila svoje iskustvo života sa svekrvom nakon što je zbog ljubavi pristala da se preseli na selo, ali se nikako nije uklopila u tamošnje običaje i način života.
Rođena u Beogradu, odrasla je u porodici koja nije pridavala značaj „gradskom pedigreu“, već su vrednovali ljude po njihovom karakteru, a ne po mestu porekla. Kada je upoznala Gorana, momka iz šumadijskog sela u okolini Knića, njihova veza se brzo razvila. Iako je Goran bio iz sela, njihova porodica ga je prihvatila kao svoje dete, a Svetlana je isprva mislila da će život na selu biti idiličan, pogotovo jer su njegovi bili imućni i brižni, uključujući i njegovu svekrvu, koja joj se od početka trudila ugoditi i pokazati pažnju.
- Na početku je sve bilo lepo. Svetlana je bila impresionirana kako se održava domaćinstvo, kako je priroda oko njih lepa i zamišljala je da će decu vaspitavati na čistom vazduhu. Ipak, život na selu ubrzo je pokazao svoje izazove. Iako joj je svekrva pomagala oko dece i delovala kao brižna osoba, Svetlana je sve češće osećala da se od nje očekuje da se ponaša po tradicionalnim običajima, što joj je bilo teško i neprijatno. Često joj je svekrva nametala svoje mišljenje, posebno oko hrane, jer se ručkovi koje je ona spremila često nisu jeli, već su ostajali sa strane da se kasnije zamrznu, dok se jelo ono što je svekrva spremila. Takođe, primećivala je da i deca više vole kuhinju svoje bake.
Pravi problem nastao je kada su u goste došli rođaci sa sela. Svetlana je želela da se uključi u druženje i igranje karata sa muškarcima, što je tamo običaj, ali joj je svekrva jasno stavila do znanja da to nije prikladno, nazivajući takvo ponašanje sramotom. Svetlana je prvi put pokušala da objasni da u Beogradu takve podele ne postoje i da muškarci i žene ravnopravno učestvuju u društvenim igrama, ali nije naišla na razumevanje.
Pored ovoga, finansijski odnosi unutar porodice dodatno su otežavali situaciju. Pošto je Goran radio sa ocem, a Svetlana nije imala posao, bili su zavisni od para koje su dolazile iz starije generacije. To je značilo da je autoritet u kući imao onaj ko je donosio novac, što je dodatno osnaživalo poziciju svekrve. Ona je često komentarisala i kritikovala Svetlaninu kozmetiku i kupovine, smatrajući ih nepotrebnim i besmislenim. Sve je to Svetlanu navodilo da se oseća kao da nema pravo glasa i da mora da se povinuje starim običajima i pravilima sela.
- Vrhunac napetosti dogodio se na sahrani svekrvinog zeta, gde je Svetlana prvi put morala da učestvuje u tradicionalnim, ali za nju neprijatnim običajima, poput poljupca mrtvaca i pešačenja u povorci sa otvorenim sandukom kroz selo. Kada je odbila da nosi čarape na plus 40 stepeni jer joj je to bilo nelogično i neprijatno, svekrva ju je oštro kritikovala, što je Svetlanu konačno nateralo da „razveže jezik“. Oštrim rečima jasno je stavila do znanja da više neće trpeti seljačke običaje koji joj nisu prihvatljivi i da će se držati svojih pravila, uz upozorenje da niko ne pokušava da interveniše preko muža.
Nakon ovog sukoba, odnos između njih dve se dodatno udaljio. Iako danas žive zajedno pod istim krovom, njihova komunikacija je svedena na minimum i uglavnom se svodi na osnovne razgovore kada su u prisustvu gostiju, kako bi izbegle tračeve i komentare komšija i okoline.
Svetlanina priča osvetljava izazove sa kojima se mnogi susreću kada pokušaju da spoje različite svetove – gradski i seoski – i kako ljubav ponekad nije dovoljna da prevaziđe duboko ukorenjene običaje i razlike u vrednostima. Njen primer pokazuje koliko može biti teško prilagoditi se, ali i koliko je važno jasno postaviti granice i braniti sopstvena uverenja.
