U današnjem članku vam pišemo o jednoj priči koja nas podseća na to koliko su ljubav i pažnja najvažniji u životu, naročito kada su u pitanju naši najbliži. Ova priča govori o iznenadnoj situaciji koju je baka doživela, a koja nas podseća na to kako su ponekad male stvari te koje nam pomažu da budemo tu jedni za druge.
Moja unuka nikada ne zove sama. Zbog toga sam odmah znala da nešto nije u redu kada mi je tihim glasom prošaputala: „Mama se pravi da se ne plaši.“ S obzirom na to da je njeno ponašanje bilo neuobičajeno, odlučila sam da odem odmah, a ono što sam zatekla u kući potpuno me zaledilo. Niko se nije javljao na telefon, a kuća je bila mračna, što nikada nije bio slučaj.
Lila, moja unuka, ima samo pet godina, kovrdžavu kosu, svetle oči i uvek priča o jednorozima i fantastičnim avanturama. I nikada, baš nikada, me nije pozvala sama. Te večeri to je bilo potpuno drugačije. Do tada, nisam ni pomislila da bi moglo biti bilo šta strašno. Ipak, njen tihi glas i rečenica „Ona se pretvara da se ne plaši“ ostali su mi u glavi.
Kad sam došla do njene kuće, vrata su bila otključana. Prolazeći kroz hodnik, nisam čula ništa, samo tišinu. Bilo je jako neobično. Zatvorila sam oči na trenutak, pokušavajući da obuzdam uznemirenost koja me obuzela. Kada sam čula krik iz kupatila, shvatila sam da nisam imala vremena da čekam. I bez razmišljanja sam otvorila vrata, a scena koju sam zatekla bila je potpuno neočekivana.
- Moja ćerka Ema, koja je obično tiha i pažljiva, držala je mop kao oružje, zaštitnički stojeći nad WC šoljom. Lila je stajala u kutu, gledajući u plafon sa širom otvorenim očima. Bilo je jasno da su bile uplašene, ali ne od onog što sam prvobitno pretpostavila. Ispostavilo se da su se zapravo našle u borbi sa paukom.
Osećala sam olakšanje, ali i pomešane emocije. Lila me je zapravo pozvala zbog nečega što joj je bilo strašno, a iako nisam znala o čemu je zapravo reč, nisam im zamerila. U stvari, shvatila sam da je sve to bila reakcija na strah, na nešto nepoznato.
„Mama se pretvarala da se ne plaši,“ rekla je Lila sa osmehom, a Ema je kroz smeh priznala da nije želela da je plaši. To nas je sve opustilo i smeh je ispunio prostoriju. Na kraju dana, kada je Lila otišla na spavanje, sve je bilo u redu. Baka je bila tu, sve je bilo sigurno, a strah je nestao.
Iako je ta scena bila samo mali trenutak u svakodnevici, za mene je imala duboko značenje. Ljubav je ponekad jednostavna podrška i briga koju pružimo, bilo to poziv u trenutku straha ili samo tiho prisustvo. Ljubav se u ovom slučaju nije sastojala u velikim gestovima, već u tome da sam bila tu za moju unuku, u trenutku kada joj je to bilo potrebno.
Dok sam gledala Lilu kako zaspi, u tom trenutku sam znala da ljubav nije uvek u rečima, već u tome što činimo za one koje volimo. Tih nekoliko trenutaka, kasno u noći, sa kokicama i mirnom tišinom, podsećaju me na to koliko je važna ta tiha podrška, koja je često jača od bilo kakvih reči. I možda je to najlepši način na koji možemo biti tu jedni za druge – kroz smeh, razumevanje i podršku u teškim trenucima
