Ovo je priča o djevojki koja je odrasla u skromnim uslovima,gdje se moralo gledati gdje svaka para ide.Kao tinejdžerka izgubila je oca,majka je ju izdržavala.
Zovem se Hannah, imam 28 godina, i iako nisam odrasla u luksuzu, moj život je bio ispunjen ljubavlju i poštenjem. Rođena sam u porodici koja je morala da se bori za svaki dinar. Moji roditelji su radili naporno kako bismo preživeli. Kada sam imala 14 godina, moj otac je preminuo, a moja mama, koja je radila noću u maloj kafeteriji, gotovo je sama odgajala mene i moju mlađu sestru Jessicu. Bez obzira na sve nedaće, mama je uvek nalazila vremena da nam, iscrpljena, sašije kostime za karneval i učini svaki trenutak posebnim. Život nam nije bio lak, ali je bio pošten, a to je oblikovalo moj karakter i sve vrednosti koje sam nosila sa sobom kroz život.
- Mog budućeg muža, Thomasa, upoznala sam u sasvim običnim okolnostima. Moja stara Corolla je stala usred puta, a on je naišao u svojoj Tesli. Dok smo čekali da stignu ključevi, razgovarali smo, iako nije bilo nikakve magije, nešto iskreno i stvarno desilo se među nama u tom trenutku. Thomas ima 32 godine, radi u finansijama i uvek je smiren i pažljiv. Njegova prisutnost je kao uteha, a njegov smeh razbija svaku napetost u prostoriji. S njim je bilo lako biti, jer je njegova energija bila sigurna i stabilna.
Međutim, kad smo se povezali, njegova porodica nije bila baš oduševljena. Mnogi su sumnjali u nas, govorili su: “Ona je siromašna devojka kojoj se posrećilo” ili “Thomas može da nađe nekog boljeg”. Bilo mi je teško, ali nisam dozvolila da me povrede. Povremeno sam se pitala da li su možda u pravu, ali sam se brzo setila da je najvažnije kako se ja osećam, a ne šta drugi misle.
Thomasova porodica je živela u luksuzu. Na Dan zahvalnosti, imali su pijanistu uživo, a večera je bila pripremljena od strane profesionalnog kuvara. Moja porodica je bila jednostavna, ali ispunjena ljubavlju. Seli smo za sklopivi sto, delili smeh, priče i ljubav, i to nas je činilo srećnima. Kada smo počeli da planiramo venčanje, roditelji mog budućeg muža su insistirali da pokriju većinu troškova, dok smo mama i ja mogle da priuštimo samo tortu, fotografa i moju haljinu.
- Moja mama je tada bila na hemoterapiji, a svi naši uštede su išle za njeno lečenje. Nikada se nije žalila, uvek nam je govorila: “Ćerko, stvaraj uspomene. Ostalo nije važno.” Zbog toga nisam želela da trošim velike sume na venčanicu. Otišla sam u second-hand prodavnicu, mesto na kojem smo mama i ja često provodile vreme dok sam bila mlađa. Tamo sam ugledala haljinu koja je bila jednostavna, od krem svile, sa visokim okovratnikom i čipkastim rukavima. Nije imala nikakve šljokice, bila je tiha, bezvremenska, a kada sam je obukla, osećala sam se prelepo. Kupila sam je za samo 48 dolara.
Nisam želela da obelodanimo moju kupovinu, pa sam zamolila sestru da to zadrži u tajnosti, ali naravno, ubrzo je sve izašlo na videlo. Neki su nudili novčanu pomoć, dok su drugi želeli da organizuju prikupljanje novca za moj “luksuzni” venčani look. Sve to sam ljubazno odbila, objašnjavajući da, ako nekome treba pomoć, to je mojoj mami, a ne meni. Na dan venčanja, atmosfera u sali bila je daleko od opuštene. Gosti u skupim odelima i haljinama koje su svetlucale, luksuz na svakom koraku. Kad sam hodala prolazom, osećala sam poglede na svojoj haljini. Šaptali su, a ja sam čula podsmese. Tada je moja tetka Tracy, obučena u jarkocrvenu haljinu, glasno primetila: “Uhvatila si bogatog muža, a za haljinu nije bilo dovoljno? Second-hand, ili šta već?” To je izazvalo smeh u sali i povredilo me, ali nisam imala vremena da reagujem jer sam samo želela da nestanem.
Tada se dogodilo nešto što nikada neću zaboraviti. Moja buduća svekrva, Liliana, ustala je iz svog mesta, pogledala sve prisutne i mirno, ali odlučno rekla: “Kada sam bila njenog uzrasta, gotovo nisam imala ništa. Moja mama mi je sašila venčanicu od običnog pamuka. Osećala sam se kao najlepša mlada. Ali ubrzo smo morali da prodamo tu haljinu da bismo preživeli. Plakala sam kad sam je morala prodati. I ceo život sam pokušavala da je pronađem.” Onda je pogledala mene i dodala: “Danas, dok si ti hodala prolazom, videla sam je ponovo. To je ista haljina. To nisu samo šavovi. To je ljubav tvoje mame i tvoje porodice. To nije siromaštvo. To je sudbina.”
Silna tišina nastala je u sali. Svi su stajali. Liliana je zatim prišla bliže i rekla: “Ova žena nije samo siromašna devojka kojoj se posrećilo. Ona je ta koju je moj sin izabrao, i ako iko bude više smeštao bilo kakve uvrede na njen račun, biće problema.” Njen glas je bio smiren, ali snažan. Dodala je: “Od sada si moja ćerka. Volimo te, a ja ću lično paziti da tvoja mama dobije sve potrebne tretmane.” Te reči su mi slomile srce i počela sam da plačem. Liliana me je obgrlila, a mama se pridružila. Svadba je tada postala nešto potpuno drugačije. Gosti, koji su ranije šaptali, sada su dolazili i počeli da izražavaju pohvale za moju venčanicu. Čak je i Tracy, posramljena, mumlala nešto o tome da “to je bila samo šala.”
Nekoliko dana nakon svadbe, Liliana je na svom društvenom profilu podelila album sa fotografijama sa venčanja. U opisu je napisala: “Ovo je moja snaja, u venčanici koju je njena mama sašila. Neprocenjivo blago koje je sudbina donela. Najlepša mlada.” Komentari su bili puni divljenja. Oni koji su ranije šaptali sada su hvalili njen izbor. Tada sam shvatila: nisam samo pronašla haljinu. Našla sam porodicu koja me prihvatila i voljela baš takvu kakva jesam.
