U Nastavku našeg današnjega članka, govorićemo o jednoj jako zanimljivoj ženi, koja ima i više nego tužnu sudbinu. Naime, sve se dešava u Republici Srpskoj, a evo priče o ovoj jako zanimljivoj ženi….
Jelina Terzić iz Podgore, blizu Lopara, ima nesvakidašnju i tešku sudbinu koja i danas izaziva sažaljenje i divljenje. Majka je petoro ćerki, ali sa nijednom nema kontakt, što joj predstavlja najveću bol u životu. Živi od neredovne socijalne pomoći, boreći se s ozbiljnim zdravstvenim problemima i oskudnim uvjetima života.
Jelina ima ozbiljne probleme s kičmom i nogama, koje su rezultat reume, zbog čega se teško kreće oslanjajući se na štap. Ipak, to je nije spriječilo da pokaže nesvakidašnju snagu – sama je uspela da uzgoji i iskopa 400 kilograma krompira. Do nedavno, prala je rublje vodom iz reke koja nije bila blizu njene kuće.
– Moram se boriti sa životom, jer da padnem u krevet, ne bih preživela. Volim svoj krompir i svoja polja i nije me briga za novac – priča Jelina. Njena snaga i odlučnost su impresivni, iako se svakodnevno suočava s nepremostivim izazovima.
Njena susetka Biljana često joj pruža pomoć, smatrajući Jelininu borbu pravim primerom ljudske izdržljivosti.
– Biljana mi je spasila život kada sam imala upalu pluća. Odvela me kod lekara, donosila mi hranu i lekove. Da nije bilo nje, ne znam kako bih preživela – kaže Jelina sa suzama u očima.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, klizište je dodatno uništilo njenu ionako trošnu kuću, ostavljajući pukotine na temeljima i urušavajući deo konstrukcije. Posle smrti roditelja, majke 2001. godine i oca 2009., Jelina je ostala sama, prepuštena sudbini.
Udala se u Bačkoj Palanci, gde je jedno vreme živela sa suprugom i decom. Rodila je šestoro dece, ali su dva sina preminula. Njen brak bio je izuzetno težak – suprug je bio nasilan, zanemarujući porodicu i trošeći sav novac na alkohol.
– Deci nije dozvoljavao da jedu dokle god on ne odredi, a ja sam često dobijala batine pokušavajući da ih zaštitim – priča Jelina. Suprug je čak palio dečju garderobu, ne dozvoljavajući im osnovno dostojanstvo.
Kada je nasilje postalo neizdrživo, Jelina je zatražila pomoć socijalnog centra. Deca su smeštena u prihvatilišta i hraniteljske porodice, dok se ona vratila u roditeljsku kuću 1996. godine. Danas živi sama, sa bolom zbog prekida kontakta sa decom.
– Deca mi kažu da ih zaboravim, a ja ne mogu. To me najviše boli – iskrena je Jelina.
Nakon što joj je kuća uništena zbog klizišta, lokalne vlasti su joj obezbedile novi dom. Iako je skromno opremljen, uz pomoć dobrih ljudi uspela je da stekne osnovne stvari za život.
Njena susetka Biljana nastavlja da joj pruža podršku. – Jelina je za mene kao majka. Pomažem joj koliko mogu, jer takva hrabra žena zaslužuje dostojanstven život – zaključuje Biljana, naglašavajući koliko je Jelinina priča primer borbe i ljudske izdržljivosti.
