Još kao beba, Vesna Petrović ostavljena je pored stovarišta na periferiji Beograda – bez imena, bez korijena, bez ikoga svog. Mnogo je ovakvih priča, a koje su jako tužne, a ova je ipak imala jako sretan završetak i kraj….
Njeno sećanje na život počinje u Ćupriji, mestu koje je postalo njen dom. Tamo je usvojena, a detinjstvo je provela rastrgnuto između Zvečanske i jedne hraniteljske porodice koje se danas gotovo i ne seća. Biološke roditelje nikada nije upoznala, a usvojitelji su preminuli pre više od tri decenije – ne ostavivši joj ni trunku istine o njenom poreklu. Čak ni na samrti nisu priznali da nije njihovo biološko dete.
Potraga za sopstvenim identitetom počela je tiho – otvaranjem jedne stare fioke u kući njenog detinjstva. Taj prvi korak odveo ju je na dug, bolan i neizvestan put, koji ju je vodio od kancelarija matične službe na Starom Gradu, preko Zvečanske – nekadašnjeg doma za najmlađe – do Doma za nezbrinutu decu u Braće Jerković. Na svakom mestu, pronalazila je tragove svog života, ali nijedan nije vodio do istine. Svaki odgovor otvarao je nova pitanja. Niko joj nije mogao – ili hteo – reći ko ju je ostavio, ko joj je dao ime, niti čija je ćerka zaista.
U magli sećanja i poluizrečenih istina, kao bleda svetlost ostala joj je samo jedna rečenica koju joj je pre mnogo godina izgovorio daleki rođak: da negde postoji njena sestra bliznakinja.
Pre tri godine, na Fejsbuk stranici dobrotvorne organizacije Gestohlene verkaufte Kinder suchen leibliche Eltern/ihre Kinder exYu (Ukradena/prodata deca traže biološke roditelje, roditelji traže svoju decu iz exYu), Vesna je objavila priču o svom poreklu. Napisala je da su joj rođaci njenih usvojitelja rekli kako postoji sestra bliznakinja koja živi u Novom Sadu. Iako je ta informacija ostala nepotvrđena, nada u pronalazak sestre i dalje tinja.
– Moja krvna grupa je B pozitivna. MyHeritage DNK test još nisam uradila, ali planiram uskoro. Ako ikada pronađem svoju majku, neću je osuđivati. Samo želim da je upoznam, da znam da li imam nekog svog osim moje dece – iskreno je napisala Vesna.
S posebnom tugom i ranjivošću osvrnula se na najraniji period svog života – trenutke kada je kao novorođenče završila u Zvečanskoj. Bila je samo broj među napuštenima, dete bez glasa, bez zagrljaja, bez imena.
Vesna kaže da joj je pravo ime Manojlović Nera. Nađena je 10. maja 1963. u šumici ispod Kalemegdana, nedaleko od stovarišta Tehnohemije, na Donjem gradu u Beogradu. Na sebi je imala belo ćebence, dve flanel pelene, zavoj sa pupčane vrpce i bila je umotana u braon vreću, prekrivena maramom sa raznobojnim figurama – žutim, crnim, plavim i braon.
– Bila sam nedonošče i nije se moglo utvrditi ko su mi roditelji. Predata sam u Zvečansku na čuvanje i negu. Upis u matične knjige izvršen je na osnovu rešenja od 30. maja 1963. Tada su mi dodelili ime i datum rođenja – 20. april 1963. Usvojena sam 1965. godine u Ćupriji, kada su mi promenili ime u Vesna Petrović. Verujem da negde postoji neko ko će me prepoznati. Moja sestra bliznakinja, ako je živa, verovatno liči na mene – napisala je Vesna i zahvalila svima koji su spremni da joj pomognu da pronađe svoj izgubljeni identitet.
Za Vesnu, ova potraga nije samo potraga za rodbinom – to je duboka, lična potraga za istinom, za osećajem pripadnosti i zatvaranjem životnog kruga koji je počeo na beogradskom asfaltu, ispod krošnji Kalemegdana.
