U nastavku našeg današnjega članka, govorićemo malo o jednom događaju iz Srbije, koji je naprosto šokirao cijelu javnost u periodu kada se sve to desilo…..
Ostavljena pored kontejnera bez imalo nade za bolje sutra, gospođa Vesna danas je živ primer da u životu niko drugi ne može doneti ključne odluke umesto nas. Njena priča je potresna, ali i snažno inspirativna. Nakon smrti svojih usvojitelja, oko nje se počinje rasplitati klupko nepoznanica koje su godinama bile skrivene pod velom tišine. A ono što je učinila sa podacima do kojih je došla – saznajte u nastavku ovog članka.
Vesnina priča počinje u tišini jedne fioke, u staroj kući u Ćupriji, u kojoj je odrasla ne znajući da život koji je živela možda nije bio njen u potpunosti. Usvojena kao dete, Vesna je svoje najranije dane provela između Zvečanske i hraniteljske porodice čije lica danas jedva pamti. Biološke roditelje nikada nije upoznala, a njeni usvojitelji nikada joj nisu rekli istinu – ni kada su se suočili sa sopstvenim krajem. Ćutanje je ostavilo duboku pukotinu u njenom identitetu koju decenijama pokušava da popuni.
Posle njihove smrti, Vesna je pronašla kutiju sa starim dokumentima, beleškama i fotografijama koje nikada ranije nije videla. U toj kutiji počinje njeno novo putovanje – putovanje kroz arhive, crkvene knjige, matične registre i razgovore sa daljim rođacima. Svaki novi trag otvarao je još više pitanja: ko ju je ostavio, zašto, i postoji li neko njen – neko ko nosi isti deo prošlosti?
Jedan razgovor bio je ključan: daleki rođak rekao joj je da možda ima sestru bliznakinju, negde u Novom Sadu. Ta rečenica joj se urezala u svest i dala novu snagu da nastavi potragu. Pre tri godine, Vesna se obratila javnosti preko Fejsbuk stranice posvećene nestaloj i usvojenoj deci bivše Jugoslavije. Objavila je svoju priču, podelila sve podatke koje zna: ime pod kojim je bila upisana, datum i mesto pronalaska, opis odeće u kojoj je bila. Nada se da će neko prepoznati deo te prošlosti.
Prema njenim saznanjima, rođena je kao Manojlović Nera, 10. maja 1963. godine, kao nedonošče. Ostavljena je u šumici ispod Kalemegdana, umotana u belo ćebence i braon vreću. Bez ikakvih podataka o roditeljima, odvedena je u Zvečansku, gde je ostala do 1965. godine kada je usvojena i dobila novo ime – Vesna Petrović.
Iako već decenijama pokušava da pronađe istinu, Vesna ne gubi nadu. Ne želi da sudi onima koji su je ostavili, ne traži kaznu, već odgovore. Njena potraga nije vođena gnevom, već dubokom emocionalnom potrebom da sazna – ko je ona zaista. Za Vesnu, saznanje o poreklu nije puka biološka činjenica – to je osećaj pripadnosti, deo identiteta koji joj je oduvek nedostajao.
Danas, Vesna planira da uradi DNK test koji bi mogao da bude ključ u potrazi. U međuvremenu, kontaktirala je nekoliko organizacija koje pomažu osobama u potrazi za biološkim roditeljima i srodnicima. Njena snaga leži u njenoj tihoj upornosti – u sposobnosti da veruje da istina, ma koliko bila bolna, ima moć da izleči.
Za Vesnu, otkrivanje istine nije kraj, već novi početak. To je prilika da zatvori krug koji je počeo jedne prolećne noći ispod drveća Kalemegdana, kada je ostavljena kao beba bez imena – i koji se do danas vrti u tišini neizgovorenih istina. Njen glas sada govori u ime svih onih čija su detinjstva bila izbrisana, ali čije priče zaslužuju da budu ispričane.
