U današnjem članku vam pišemo na temu potrage za sopstvenim identitetom i životnoj borbi žene koja pokušava da pronađe svoje korene. Ovo je priča o Vesni Petrović, ženi koja je, nakon mnogih godina potrage, odlučila da podeli svoju priču u nadi da će pronaći odgovore na pitanja koja je muče celo život.
Vesna Petrović je, još kao beba, ostavljena na periferiji Beograda – napustila ju je osoba koja je bila deo njenog života samo nekoliko trenutaka. Iako je dete rođeno u majčinom stomaku, ona nije imala to privilegiju da zna svoje roditelje. Njen početak života je bio obeležen nepoznanicama, a jedina stvar koju je o sebi znala bila je da je pronađena pored stovarišta u Donjem gradu.
Usvojena je u Ćupriji, gde je stekla svoju prvu pravu ljubav i osećaj pripadnosti, ali ni tu nije mogla da dobije odgovore na pitanja koja su je pratila ceo život. Biološke roditelje nije upoznala, a usvojitelji su preminuli, ostavljajući joj samo sećanje na detinjstvo koje nije bilo njeno – bez priče o tome ko je ona zaista bila.
Njena potraga za istinom nije počela kao velika avantura; zapravo, sve je započelo slučajno – otvaranjem jedne stare fioke. Tada je Vesna otkrila prve tragove svog života, tragove koji su je odveli u kancelarije matičnih službi i domove za decu, u nadi da će otkriti istinu koja joj je bila uskraćena. Na svakom mestu koje je posetila, nalazila je delimične odgovore koji su samo podsticali nova pitanja. Ali niko joj nije mogao reći ko ju je ostavio, ko je dala ime, niti čija je ona zapravo bila ćerka. Taj proces otkrivanja istine bio je dug, bolan, i često obeshrabrujuć.
- U magli svojih sećanja i poluizrečenih istina, jedini trag koji joj je bio poznat bila je rečenica koju joj je rekao daleki rođak – da negde postoji njena sestra bliznakinja. To je bio njen svetionik, nešto što ju je vodilo kroz sve prepreke i nepoznanice, dajući joj nadu da postoji još neko ko deli istu sudbinu. Pre tri godine, Vesna je na društvenim mrežama podelila svoje saznanje sa grupom ljudi koji su bili u potrazi za svojim biološkim roditeljima. Tada je saznala da je njena sestra bliznakinja verovatno u Novom Sadu.
Ona je takođe podelila podatke o svom životu, spominjući kako je kao beba bila pronađena 10. maja 1963. godine, nedaleko od Kalemegdana u Beogradu, u šumici pored stovarišta. U tom trenutku, bila je beba prekrivena ćebencetom i sa pupčanom vrpcom. Zbog toga što je bila nedonošče, nije se znalo čija je i bila je predata na čuvanje u Dom za nezbrinutu decu, Zvečanska, gde je, nakon što je dobila ime, zvanično upisana u matične knjige.
Tek 1965. godine, usvojena je u Ćupriji, gde je dobila novo ime – Vesna Petrović. Iako su joj promenili ime i prezime, Vesna je nikada nije zaboravila svoje pravo ime – Manojlović Nera. Njeni podaci o datumu rođenja nisu se slagali sa stvarnim datumom, ali to joj nije smetalo, jer je verovala da je to bio samo jedan od načina kako je morala da živi u svetu koji je zaboravio njeno poreklo.
- Na Fejsbuk stranici posvećenoj potrazi za izgubljenim decom, Vesna je podelila svoju priču i izrazila želju da pronađe svoju sestru bliznakinju. Želela je da sazna više o sebi i o svojoj prošlosti, jer je u svom srcu verovala da ima još nekog svog, osim svoje dece. Čak je spomenula i to da će uskoro uraditi DNK test kako bi dodatno proverila svoje poreklo. To je bio korak koji je mogla da preduzme nakon svih godina potrage, iako je bila spremna da se pomiri sa činjenicom da možda nikada neće saznati sve odgovore.
Ova priča nije samo o Vesni, već o svim ljudima koji su ostavljeni, zaboravljeni, i koji su kroz život koračali sa pitanjima koja nisu imala odgovore. Potraga za istinom nije bila jednostavna, ali Vesna je bila odlučna da je pronađe, uverena da postoji neko ko je kao ona – neko ko je oduvek bio s njom, iako se nisu poznavali. Ovaj trenutak je zapravo početak nečega većeg, jer ponekad se istina skriva u najmanjim tragovima, a samo hrabrošću i upornošću možemo da je pronađemo
