Sve je počelo jednog hladnog 25. decembra 2016. godine, kada je tada šesnaestogodišnja Viktorija Koneckaja boravila u dečjoj bolnici zbog teške povrede koljena.
- Trebalo je da se podvrgne operaciji zbog dijagnoze femurne ciste, ali je strahovala da bi zahvat mogao da je ostavi invalidom i uporno ga je odbijala. Njena majka insistirala je na intervenciji, pokušavajući da je uveri da je to jedini način da sačuva zdravlje, ali Viktorija je u sebi nosila duboki strah i tihi bunt.
Te zimske večeri, Viktorija je cimerki rekla da ide do prodavnice po sok, zamolivši je da joj pozajmi jaknu i čizme. Obećala je da će se brzo vratiti. Međutim, nakon što je izašla iz bolnice sa tabletom u rukama, više se nikada nije pojavila. Telefon i novac ostavila je na odeljenju, a porodica i osoblje bolnice verovali su da je samo privremeno izašla. Tri sata kasnije, kada se još uvek nije vratila, osoblje je obavestilo policiju i Viktorijinu majku o nestanku.
Ubrzo su se na nadzornim kamerama pojavili snimci koji su prikazivali kako Viktorija napušta bolnicu. U to vreme, obrisala je svoj profil na društvenim mrežama i u tišini nestala bez traga. Niko nije znao gde ide, s kim je, niti šta planira.
Majčina nada nije nestala
Tokom narednih godina, Viktorijina porodica prolazila je kroz pakao. Njena majka Olga nije prestajala da traga, čak i kada su mnogi oko nje verovali da je vreme da se pomiri sa najgorim. Policija i istražitelji pretpostavljali su da je devojčica možda nesrećno stradala – da se utopila, ili čak sama sebi oduzela život. Ali Olga je, uprkos sumnjama i optužbama koje je upućivala sebi, čvrsto verovala da je njena ćerka živa. „Znam da Viktorija diše. Znam da me negde čeka“, govorila je godinama.
Istraga je obuhvatila više od 450 ljudi, organizovano je 15 potragа na terenu, ali nijedan trag nije vodio do devojčice. Njena baka, koja ju je odgajala od malih nogu, preminula je slomljena tugom, ne dočekavši odgovor na pitanje gde je njena unuka.
Filmski obrt posle devet godina
Skoro devet godina kasnije, 2. juna 2025, Viktorija je pronađena sasvim slučajno u mestu Sestroreck. Policija nije verovala svojim očima kada je identifikovala sada već dvadesetčetvorogodišnju ženu, majku dve devojčice, koja je priznala da je bolnicu napustila svojom voljom.
Viktorija je policiji ispričala da se osećala zaboravljeno i ljuto jer joj porodica nije čestitala šesnaesti rođendan četiri dana ranije, 21. decembra. Povrh toga, verovala je da je cela pažnja njene majke bila usmerena na polubrata iz drugog braka. Već mesecima je planirala beg, a u tome joj je pomogla dvadesetogodišnja poznanica koju je upoznala u bolnici.
Do punoletstva je živela s tom prijateljicom u iznajmljenim stanovima i zarađivala crtajući. Kasnije je upoznala mladića s kojim je osnovala porodicu. Rodila je dve ćerkice kod kuće, bez ikakve medicinske pomoći. Deca nisu imala dokumenta, nisu išla u vrtić ni kod lekara. Da bi izbegla otkrivanje, Viktorija nije koristila društvene mreže, kretala se uglavnom noću i uvek nosila odeću sa kapuljačom.
“Nismo spremne za susret”
Policiji je priznala da joj majka, baka i tetka jako nedostaju, ali da za sada nije spremna da se s njima ponovo vidi. Sa majkom je razgovarala samo telefonom. Olga, slomljena krivicom, rekla je da za sve krivi sebe i da bi dala sve da vrati izgubljeno vreme.
Viktorijina priča pokazuje koliko duboke rane mogu da ostanu nevidljive u porodici i kako ih mlada osoba može nositi tiho, sve dok ne odluči da se skloni iz sveta koji je boli. To je i svedočanstvo o majčinskoj nadi koja ne umire, čak i kada svi oko vas prestanu da veruju.
