U današnjem članku vam pišemo o situacijama u životu kada dajemo sve što možemo – svoju ljubav, pažnju, vreme i energiju a zauzvrat dobijemo nezahvalnost i hladnoću.
Ove situacije nisu retkost, i mnogi su se našli u situaciji gde su se pitali: „Zašto sam se trudio, ako ništa nije uzvratilo?“ Ovaj tekst istražuje razlog iza takvih situacija i nudi odgovore na pitanje što se zaista dešava kada dajemo previše, a zaboravimo na sebe.
Gotovo svako od nas je barem jednom u životu iskusio to bolno razočaranje. Dali smo nekome svoje vreme, novac, pažnju, ali umesto zahvalnosti, dočekali su nas tišina, hladnoća ili čak optužbe. Takvi momenti mogu nas duboko povrediti, jer se ponekad pitamo kako je moguće da ljudi kojima smo dali toliko sada reagiraju kao da im nikada ništa nismo učinili.
Istina je, iako možda bolna, često oslobađajuća – ljudi postaju nezahvalni, ne zato što su loši, već zato što smo im dali više nego što su bili sposobni da nose. Na početku, naša pomoć budi zahvalnost, ljudi vide u nama spasioca, onog koji im je pomogao u trenutku potrebe. Ali, ako ne postavljamo jasne granice i stalno dajemo, naša dobra dela počinju da se shvataju kao nešto normalno, nešto što se podrazumeva. Tada dolazi do problema – dobra volja prestaje da bude dar, ona postaje navika. Onda, umesto zahvalnosti, dolazi do očekivanja: „Naravno da ćeš mi pomoći“, kaže osoba koja je nekada bila duboko zahvalna.
- Ovakva dinamika stvara neravnotežu u odnosima. U svakom odnosu, bilo da je prijateljski, porodični ili ljubavni, mora postojati ravnoteža. Kada jedan partner stalno daje, a drugi samo prima, dolazi do pomeranja iz ravnoteže. Onaj koji daje postepeno postaje iscrpljen, dok onaj koji prima počinje da se oseća inferiorno, iako to često ne priznaje. Taj osećaj inferiornosti može izazvati mehanizam odbrane, kao što je kritika ili distanca. Lakše je umanjiti vrednost onoga što nam je dato nego suočiti se s sopstvenim osećajem nesposobnosti da uzvratimo na isti način.
Ponekad se dogoditi i da dajemo ono što mi smatramo potrebnim, a ne ono što druga osoba zaista traži. Takav pritisak ne stvara zahvalnost, već osećaj gušenja. Iako možda imamo najbolje namere, ljudi se mogu povući ili postati hladni, jer su prešli granicu koju nismo postavili, ali koja je postojala u njihovim osećanjima.
Zahvalnost je, u stvari, stvar svesnosti. Ako nešto ponavljamo stalno, prirodno postaje normalno, a zahvalnost nestaje. Na početku smo možda doživljavali naše akcije kao herojske, ali kako vreme prolazi, postajemo samo još jedno pravilo koje se koristi, a ne nešto što se ceni.
- Jedna od najvažnijih istina koja se javlja u takvim situacijama je da nezahvalnost često nije pokazatelj naše vrednosti, već sposobnosti druge osobe da prepozna i nosi ono što smo joj dali. Ako prestanemo brinuti o svojim granicama i stavovima, ako zaboravimo da poštujemo sebe, naša dobra dela gube na snazi – i u našim očima, i u očima drugih. Onda nesvesno šaljemo poruku da naše potrebe nisu važni, a ako mi sami ne poštujemo svoje granice, teško je očekivati da će to učiniti i drugi.
Na kraju, shvatimo da prava dobrota nije u tome da dajemo sve što imamo, već da dajemo s merom. Shvatimo da ljubav i briga ne zahtevaju samoponištavanje. I najvažnije – shvatimo da zahvalni ljudi ostaju zahvalni čak i kada ne možemo da im pružimo isto što smo davali ranije. Nezahvalnost drugih nije direktno povezana s našom vrednošću, već sa njihovom sposobnošću da prepoznaju i nose sve ono što smo im dali
