BONUS TEKST:
Masimo Savić je bio simbol hrabrosti, umetnosti i odlučnosti, a njegov život nije bio samo priča o muzičkoj karijeri, već i o borbi, strasti i bezuslovnoj ljubavi prema umetnosti koja nije jenjavala ni pred najvećim životnim izazovima. Njegova harizma, jedinstveni glas i iskren pristup umetnosti ostavili su dubok trag u srcima njegove publike. Iako je bio poznat po svom talentu i posvećenosti, njegova tiha i dostojanstvena borba sa teškom bolešću postala je ključni deo njegove životne priče, koja je tragično završena u decembru 2022. godine. Ipak, i kraj te priče bio je veličanstven – ispisan notama, emocijama i nepokolebljivom voljom.
U trenutku kada je saznanje o Masimovoj bolesti postalo javno, mnogi su bili zatečeni činjenicom da se suočavao sa rakom pluća. Međutim, malo je ljudi znalo da se on već neko vreme borio s tom dijagnozom, ali nije dozvolio da bolest definiše njegovo postojanje. Bez obzira na sve, Masimo je ostao dosledan sebi. Nastavio je da živi punim plućima, da stvara i inspiriše, a umetnost mu je bila i štit i oružje.
Masimo je oduvek bio poznat po tome što nije odustajao od svojih nastupa. Čak i kada bi drugi umetnici posustali pred zdravstvenim problemima, on je birao binu. Poslednji koncert u Zagrebačkoj Areni nije bio samo muzički događaj – bio je trijumf života nad bolešću, trenutak kada je umetnost prevladala fizičku nemoć. Prema rečima njegovog dugogodišnjeg saradnika Amila Loje, Masimo je i tada razmišljao o novim projektima, planirao budućnost i verovao u nju, iako je osećao da se približava kraj.
Njegove reči: “Malo sam bolestan, ali ništa strašno”, bile su više izraz nade nego realnog stanja, ali pokazivale su koliko je duboko verovao u snagu volje i umetnosti. Lekari su bili zabrinuti. Upozoravali su ga da koncert može biti koban. Ipak, Masimo je znao šta radi. “Doktore, s vama ili bez vas, ja ću taj koncert održati. To je moj životni koncert”, rekao je bez trunke sumnje.
U najtežim fizičkim okolnostima, sa drenom u plućima, Masimo je pevao. To je bio čin neviđene snage, ali i duboke posvećenosti. Publici nije želeo da pruži manje od onoga što je uvek davao – celog sebe. Njegov glas, iako iscrpljen bolešću, bio je snažan i emotivan. Svaka pesma bila je oproštaj, ali i slavlje života. I dok su lekari strepeli u pozadini, Masimo je pevao – kao da mu je to poslednji put, ali i kao da mu predstoji još hiljadu nastupa.
Nakon tog sudbonosnog koncerta, Masimo se povukao iz javnosti. Borba je postala tiša, ali ništa manje herojska. Nažalost, bolest je bila jača. Preminuo je okružen porodicom, u tišini koja je nasledila gromoglasni aplauz njegovog poslednjeg nastupa. Njegova poslednja želja – da bude kremiran – ispoštovana je sa punim dostojanstvom. Njegove pesme, međutim, ostaju večne.
Masimo Savić nije bio samo pevač. On je bio umetnik, borac, čovek čija je duša bila ogoljena u svakoj strofi koju je otpevao. Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali i snažnu inspiraciju svima koji veruju da umetnost leči, menja i daje smisao čak i najtežim trenucima.
Zato, kada sledeći put čujemo njegov glas, neka to ne bude samo sećanje – neka to bude podsećanje da se živi sa strašću, da se ne odustaje i da umetnost nikada ne umire.
