U nastavku našeg današnjega članka, govorićemo o jednom ličnom iskustvu koje je jedna žena iz Srbije doživjela u manastiru Ostrog. Evo o čemu se konkretno ovdje radi..
Luna iz Kruševca već više od dve decenije živi u Londonu, ali nikada nije zaboravila svoje rodno mesto i korene iz kojih potiče. Iako je život daleko od Srbije doneo mnoge izazove, uspela je da održi neraskidivu vezu sa svojim poreklom i tradicijom. Posebne emocije vezuju je za manastir Ostrog, mesto koje za nju ima duboko duhovno značenje. U proteklim godinama, posetila ga je tri puta sa svojom decom, verujući da će u njegovim svetim zidovima pronaći spokoj koji je toliko tražila.
Međutim, nakon tih poseta, usledile su godine tokom kojih nije uspevala da ponovo ode. Svaki pokušaj da se uputi na putovanje ka Ostrogu nailazio je na neku prepreku. Iako je želela da se još jednom pokloni svetim moštima Svetog Vasilija Ostroškog, sudbina kao da joj to nije dopuštala. Obaveze, nepredvidljive situacije i osećaj da „nije pravo vreme“ stalno su se pojavljivali, kao prepreke koje su stajale na njenom putu.
„Ostavila sam dobro plaćen posao u Direkciji za urbanizam u Kruševcu i sa decom – sinom i ćerkom, koji su blizanci – pre dvadeset godina otišla u London. Bilo je to putovanje u nepoznato. Nismo znali šta nas čeka, niti kako ćemo se snaći u novoj sredini. Bilo nam je potrebno punih pet godina da steknemo sigurnost i pronađemo svoj put“, priseća se Luna, dodajući da je, i pored svih izazova, bila odlučna da održi svoju povezanost sa Srbijom i verovanjima koja su je oblikovala.
I dok su godine prolazile, njena želja da ponovo kroči na sveto tlo Ostroga postajala je sve snažnija. Svaka prepreka bila je test njene vere, a svaki neuspeh dodatno jačao njenu odlučnost. Iako je planirala putovanja sa raznim ljudima, koristila agencije i imala sve potrebne informacije, shvatila je da na Ostrog ne ide kada to vi želite, već kada vas Sveti Vasilije pozove. „To je živa istina“, kaže Luna. Svi pokušaji su se završavali neuspehom, sve dok jednog dana, potpuno neočekivano, putovanje nije postalo stvarnost.
„Nas tri prijateljice smo odlučile da krenemo i sve se odigralo neverovatno lako i brzo. Nismo se mnogo trudile da planiramo, a kao da nas je sama sudbina vodila. Kupile smo avionske karte, rezervisale smeštaj i organizovale prevoz do manastira u jednom dahu,“ priča Luna, osmehujući se pri pomisli na to kako je sve išlo lakše nego što je mogla da pretpostavi.
Put do Ostroga, poznat po strmim i krivudavim deonicama, ovoga puta prošle su bez ikakvih problema. „Kao da smo bile vođene nekom nevidljivom rukom. Kada smo konačno stigle u dvorište manastira, sav umor je nestao. Osetila sam neverovatan mir i spokoj. Poseban trenutak bio je razgovor sa monahom, koji mi je pomogao da oslobodim dušu i ostavim iza sebe teret koji sam godinama nosila,“ priča Luna, očigledno duboko emotivna zbog duhovnog iskustva koje je doživela.
Kroz godine, naučila je mnogo o sebi i duhovnim vrednostima koje manastir Ostrog nosi. Iako je manastir uvek pun posetilaca, među njegovim zidinama vlada posebna tišina. Osećaj prisustva nečeg uzvišenog ispunjava svaku prostoriju, a mesto gde počivaju mošti Svetog Vasilija donosi neverovatnu energiju i duhovnu snagu koja leči i umiruje.
Na ulazu u manastir, jasno su istaknuta pravila oblačenja – žene treba da nose suknje i marame, dok muškarci moraju imati duge pantalone i majice dugih rukava. Mnogi vernici donose darove za monahe – kafu, šećer, ulje i druge potrepštine. Ostaviti dobrovoljni prilog deo je tradicije, a mnogi vernici, nakon što se poklone moštima Svetog Vasilija, zapisuju imena svojih bližnjih – bilo za zdravlje ili pokoj duše, verujući da će ih monasi pomenuti u svojim molitvama.
Jedno od starih pravila manastira kaže da sa Ostroga ne smete poneti ništa što pripada manastiru – čak ni kamen ili cvet. Međutim, vernici mogu da ponesu osvećenu vodu i ulje iz kandila, koja se prodaju u manastirskoj prodavnici. Po narodnom verovanju, Sveti Vasilije svake noći obilazi manastir, a monasi ujutro često zatiču crne tragove na njegovim čarapama. Zbog toga vernici donose vunene čarape, ulje i vino, verujući da će njihovi prilozi doprineti duhovnom miru i blagostanju.
Iako se ponekad postavlja pitanje „ko ne sme da uđe u manastir Ostrog?“, istina je da su svi koji dolaze čistog srca i sa poštovanjem prema svetinji dobrodošli. Manastir Ostrog nije samo mesto molitve, već i prostor unutrašnje obnove, gde vernici pronalaze utehu i odgovore na svoja životna pitanja, poput Lune, koja je kroz godine putovanja naučila značaj vere, strpljenja i duhovne snage.
