Priča o Zorici Karanović doktorki socijalne psihologije nije nimalo lagana,sučena sa opasnom bolesti a o kojoj ipak nezna ništa.Ona vjeruje da je put njenog ozdravljena bio kako vjera u Boga tako i u medicinu.
Za Zoricu Karanović, doktorku socijalne psihologije, književnicu i novinarku, priča o njenom ozdravljenju nikada nije bila jednostavna. Ona nije posledica samo jednog faktora, već jedinstvenog spoja lične volje, vere i savremene medicine. Upravo ta kombinacija pokazala se kao presudna u njenoj višegodišnjoj borbi sa misterioznom bolešću.
Sve je počelo pre osam godina, kada je Zorica prvi put primetila ozbiljne promene u svom telu. Bila je sve iscrpljenija, naglo je gubila kilograme, mučila se sa povraćanjem i gubitkom apetita, ali bez jasnog razloga. Obišla je mnoge lekare, čak pet različitih specijalista, ali nijedan nije uspeo da postavi tačnu dijagnozu. Živela je u onome što sama naziva „medicinskom maglom“ – simptomi su bili tu, ali objašnjenja nije bilo. Njena porodica, uverena da se kraj bliži, počela je čak da razmišlja o njenom nadgrobnom spomeniku. Međutim, majčina vera bila je nepokolebljiva. Ona je govorila: „Zorica će živeti. Ja to osećam.“ Te reči su Zorici ostale zauvek urezane u sećanje.
Suočena sa mogućnošću da su to možda poslednji dani njenog života, zamolila je majku da je odvede na Zlatibor, mesto koje joj je uvek donosilo mir i radost. Tamo je, u jednom apartmanu, pokušavajući da se izbori sa nesnosnom hladnoćom i iscrpljenošću, upoznala čoveka koji će promeniti tok njenog puta. Bio je to potpukovnik u penziji, Aleksandar Pavlović, koji se vraćao iz manastira Dubrava. Kada je video Zoricu obavijenu ćebetom, iscrpljenu i nemoćnu, pitao ju je od čega boluje. Ona nije imala odgovor. Tada joj je rekao rečenicu koja je promenila sve: „Spakujte se, sutra u deset dolazim po vas. Vodim vas na jedno mesto.“
Iako iscrpljena, odlučila je da pođe. Put ih je vodio kroz kanjon reke Uvac, sve do manastira Dubrava. Tamo su je dočekali iguman Danilo i mati Teodora. Ispovedila se i nad njom je pročitana molitva. Sutradan, kada se probudila, osećala se potpuno drugačije – kao nova osoba. Sama sebi je postavljala pitanje da li je to bila autosugestija, jer je kao psiholog dobro znala kako ljudski um funkcioniše, ali verovala je i u više sile. Za nju, vera i nauka nikada nisu bili suprotstavljeni, već povezani svetovi.
Nakon povratka u Beograd, dogodilo se presudno otkriće. Njena majka, razgovarajući sa apotekarkom, opisala je Zoričine simptome. Ta žena je odmah posumnjala na helikobakteriju. Testiranje je potvrdilo sumnju – rezultati su bili toliko loši da je pravo čudo što je Zorica bila živa. Nakon terapije antibioticima, stanje joj se znatno poboljšalo i ona je počela da se oporavlja. To je bio prvi pravi medicinski dokaz da je njenoj bolesti pronađen uzrok.
- No, Zorica nije želela da stane samo na fizičkom izlečenju. Želela je da povrati i svoju spoljašnju energiju i lepotu. Posetila je kozmetičarku, a upravo tamo čula je za manastir Tumane i igumana Dimitrija, za kog se verovalo da može pomoći ljudima u nevolji. Tog istog dana, dok je večerala sa majkom, na televiziji se pojavio otac Dimitrije. Emisija se čak ponovila narednog jutra. Zorica je odlučila: „Idemo u Tumane.“
Kada je stigla u manastir, ugledala je igumana kako prodaje sveće. Prišla mu je i zamolila ga za pomoć. On se okrenuo prema njoj i rekao: „Molitva je tvoja pomoć.“ Zatim se pomolio nad moštima Svetog Jakova Tumanskog. Od tog trenutka, kako sama priznaje, njen život je krenuo nabolje. Počela su da se otvaraju nova vrata, pružale su joj se nove prilike, a ona je sve više osećala da se vraća životu.
Kroz sve ove godine, Zorica je naučila da ne gleda na ozdravljenje kao na puku posledicu jedne sile, bilo da je to vera ili medicina. Ona veruje da je njen oporavak rezultat neraskidive povezanosti tih svetova. Vera joj je pružila nadu i unutrašnju snagu, dok joj je medicina dala dijagnozu i terapiju koja ju je fizički vratila u život. To dvoje, zajedno, stvorilo je mogućnost da danas stoji na svojim nogama i govori o svom iskustvu.
Na kraju svoje ispovesti, Zorica jasno poručuje: „Ne verujem ni samo u veru, ni samo u nauku. Verujem u njihovu povezanost. Vera i medicina nisu neprijatelji, već saveznici. Moj život je dokaz toga. Moje izlečenje je plod tog spoja i zato nikada ne bih isključila nijedan od tih aspekata. Svako ima svoju ulogu u našem životu.“
