Veza između roditelja i dece jedno je od najdubljih osećanja u životu ali vremenom kako djeca odrastaju tako se nažalost i počinju udaljavati od svojih roditelja.U nastavku našeg teksta prenosimo vam neke od znakova promjene kod djece.
Veza između roditelja i dece je jedno od najdubljih i najstabilnijih osećanja u životu, ali i ona može prolaziti kroz tihe promene koje nisu odmah vidljive. Nekada deca žive hiljadama kilometara daleko, ali osećaju vašu blizinu – zovu vas, prepoznaju vaš ton glasa, razumeju vaše raspoloženje. Ipak, ponekad su, iako fizički blizu, emocionalno udaljena – kao da su iza zida; vi ih vidite, ali ne možete im prići. Ta tiha promena se dešava postepeno, gotovo neprimetno, kao promaja u staroj kući: prvo blago, zatim hladno, a na kraju ledeno do kostiju.
Prvi znak ove promene jeste osećaj da morate zaslužiti ljubav. Mnoge majke, posebno one koje su same odgajale decu, nose u sebi uverenje da ako ne budu stalno tu, ako ne budu sve radile savršeno, neće biti voljene. Tako se stvara obrazac služenja – ljubav se više ne doživljava kao spontana i prirodna, već kao nešto što se mora zaraditi. Umesto da se veza temelji na osećaju pripadnosti i međusobne brige, ona postaje svojevrsni ugovor: dobra dela se izvršavaju kako bi se očekivala zahvalnost ili naklonost.
Drugi znak je promena u načinu na koji deca doživljavaju vaš glas. Nekada je vaša mudrost bila dragocena, a sada je postala pozadinska buka. Kada roditelj kaže nešto, često dobija odgovor tipa: „Mama, ne počinji.“ Glas koji je nekada bio izvor saveta i sigurnosti sada postaje nešto što smeta ili iritira. Ako se ne obrati pažnja na ovaj znak, može se desiti da nestane i koren porodičnog stabla – veza koja je trebala da bude oslonac.
Treći simptom jeste tendencija dece da vas „popravljaju“. Umesto da vas vide kao kompletnu osobu sa sopstvenim emocijama i potrebama, počinju da vas tretiraju kao projekat koji treba promeniti. Saveti prelaze u prekore – „Ne kukaj“, „Ponašaj se normalno“ – i majka prestaje da bude osoba, već postaje funkcija koja se koristi kad je potrebno.
Četvrti znak je kada roditelj počinje da hoda na prstima. Strah od nepotrebnog poziva, pitanja za pomoć ili izražavanja usamljenosti vodi do toga da roditelj postane gotovo nevidljiv u životu dece. Problem je što deca na to vremenom naviknu; njihova pažnja se preusmeri na prijatelje i obaveze, a roditelj postaje prisutan samo u slučaju da se dogodi nešto hitno.
Peti znak je neuravnoteženo interesovanje. Znate sve o životu svoje dece – njihovim planovima, uspehu, problemima – dok oni skoro ništa ne znaju o vama. Ako obostrana radoznalost i pažnja izostanu, veza postaje prazna i formalan odnos koji ne donosi emotivno ispunjenje.
Šesti znak jeste da ste na dnu njihove liste prioriteta. Deca se javljaju „usput“, kada im nešto zatreba, dok za prijatelje i druge obaveze uvek imaju vremena. Ako ste godinama stavljali druge na prvo mesto, deca će naučiti da i vas tretiraju isto – kao osobu koja je prisutna, ali čije potrebe nisu prioritet.
Najbolniji sedmi znak je kada prestanete da budete doživljeni kao osoba. Ostala je samo funkcija: neko ko se koristi kada je potrebno i briše kada više nije. Taj trenutak je težak, jer roditelj shvata da veza sa detetom više nije intimna ili emocionalna, već utilitarna.
Šta možete učiniti u ovoj situaciji? Najvažnije je ne ćutati i ne trpeti u tišini. Prestanite da budete „zgodni i laki za život“ – vratite svoj glas i iskažite svoja osećanja i želje, jer su jednako važna. Ne bojte se da tražite pažnju i ljubav; naučite decu da brinu o vama ne iz obaveze, već iz ljubavi. Važno je razumeti da deca ne odlaze zato što su loša; oni jednostavno zaboravljaju da majka nije večna i da je njeno prisustvo dragoceno.
Ovaj proces udaljavanja je tiha realnost mnogih porodica, ali svest o znakovima i aktivno delovanje mogu pomoći da veza ostane snažna i da roditelj oseća ljubav i poštovanje koje zaslužuje. Roditeljska ljubav ostaje snažna i neprekidna, ali zahteva uzajamnu pažnju i prisustvo kako bi se očuvala
