U srcima mnogih ljudi postoji tiha praznina, nevidljiva drugima, ali duboko stvarna onima koji je nose. To nije samo tuga, već i pitanje bez odgovora, koren bez tla, osećaj da nešto nedostaje a ne znaš tačno šta.
Amar S. rođen je u Sarajevu, u skromnoj kući čija fasada još uvek nosi tragove rata – rupe od metaka koje niko nikada nije popravio. Iz te kuće puca pogled na šumu, a u njoj je odrastao samo sa ocem Samirom, tihim, strogim, ponosnim čovekom koji nikada nije govorio o prošlosti. Zidovi su bili goli, bez slika, bez uspomena. Majke nije bilo.
- Na svako pitanje o njoj, Samir bi odgovorio kratko: „Umrla je kad si bio beba. Nema više šta da znaš.“ Tako je Amar rastao u uverenju da je majka pokojna, a prazninu koju je osećao ispunjavala je njegova nana Fadila, žena puna topline, nežnosti i ljubavi. Bila je njegov svet, njegov oslonac. Ali, i ona je ćutala. Uvek je govorila da je „mali da razume“.
Godine su prolazile. Amar je izrastao u povučenog mladića, izbegavao je razgovore o porodici, niti je slavio praznike, niti je postavljao previše pitanja. Tišina je postala deo njega. Nije znao da mu nešto fali, jer za drugačije nije znao.
Sve se promenilo kada je jednog dana čistio porodični podrum. Tada je, slučajno, iza stare komode, pronašao izbledelu kutiju. U njoj – komadići detinjstva, prašnjavi papiri, dečja odeća… i jedna crno-bela fotografija. Na njoj – mlada žena blagih crta i osmeha. Na poleđini, plavom hemijskom pisalo je: „Za mog sina, Aleksu. Ako ikada poželiš da znaš istinu – mama Ena.“
Aleksa? Nije znao da je to njegovo ime. Prvi put se suočio s činjenicom da možda nije ono što je celog života mislio da jeste.
Uveče je ostavio fotografiju na stolu. Kad je Samir ušao u sobu, znao je da bežanja nema.
„Ko je ona? I zašto na slici piše da sam Aleksa?“ pitao je Amar drhtavim glasom.
Samir je ćutao. I onda je, posle mnogo godina, prvi put progovorio o prošlosti. Rekao mu je da je majka bila Srpkinja, Ena, da su se upoznali pred rat, da su se voleli uprkos svemu. Zbog pritiska, krstili su ga kao Aleksu, da bi pokušali da zadovolje njenog oca. Ali sve je bilo uzalud – Ena nije izdržala. Otišla je. Samir je, slomljen, preimenovao sina u Amar i podizao ga sam, u veri u kojoj je i sam odrastao.
Amar je bio u šoku. „Promenio si mi ime, veru, identitet… Zašto?“ vikao je.
„Da te zaštitim. Od bola. Od dve strane koje te cepaju.“ – rekao je Samir.
Narednih dana, Amar je lutao Sarajevom, obilazio crkve i džamije, tražio odgovor ko je zapravo on. Počeo je da istražuje. Ubrzo je, preko dokumenata i starih veza, saznao da se Ena preselila u Novi Sad, da se udala, nije imala druge dece, da radi kao nastavnica nemačkog jezika.
Poslao joj poruku. Kratko:
„Zovem se Amar. Rođen sam kao Aleksa. Da li ti to nešto znači?“
Dva dana kasnije, stigao je odgovor:
„Jesam. I čitam ovo kroz suze. Bila sam kukavica. I da – svakog dana si mi nedostajao.“
- Susreli su se u kafiću pored Dunava. Ena je nosila isti onaj osmeh s fotografije, ali sada s više bora. Ispričala mu je kako je bila mlada, uplašena, razapeta između ljubavi i porodičnog pritiska. „Nisam znala kako da budem majka. Pobegla sam jer sam mislila da te gubim manje ako te ostavim, nego ako ostanem i raznesem sve.“
Amar joj nije mogao reći da joj sve oprašta. Ali je rekao: „Ne mrzim te. Samo ne znam ko sam.“
Vratio se kući. Samir ga je čekao. „Jesi je našao?“ pitao je.
„Jesam. I razgovarali smo. I dalje te volim. Ali nikada ti neću oprostiti što si me napravio nekim drugim.“
Tada ga je prvi put zagrlio. I Samir je zaplakao.
Danas Amar – ili Aleksa – živi između dva identiteta. Slavi i Bajram i Božić, piše eseje o oprostu, veri i pripadanju. Na groblju polaže cvijeće na dva spomenika – muslimanskom i pravoslavnom dedi. U pasošu i dalje piše Amar, ali svoje zapise potpisuje kao A. Sehić. Za njega, to jedno slovo obuhvata sve što jeste.
Jer, kako sam kaže – istina nikada nije jednostavna. Ali je jedina koja oslobađa.
