U današnjem članku vam pišemo na temu kako se društvo često postavlja prema onima koji dolaze iz manjeg društvenog sloja, bez obzira na njihove stvarne zasluge. Kroz jednu priču iz Gradske poliklinike, otkrivamo duboku nepravdu koja se krije iza površinske pristojnosti, a koja se sve više širi u društvu.
Hodnici Gradske poliklinike bili su pretrpani. Miris ustajalog vazduha, joda i znoja stvorio je atmosferu koja je bila teška za disanje. Ljudi su stajali, nervozno čekajući, gužvajući zdravstvene knjižice, a svi su upirali pogled ka ordinaciji broj 4, u kojoj je radio doktor Bojan.
Bio je to mlad specijalista, tek postavljen na to mesto, stručan ali sa reputacijom arogantnog čoveka koji pacijente deli na “važne” i “nevažne”. Njegovo ponašanje prema pacijentima bila je često neljubazno i hladno, a po njegovom stavu i izgledu bilo je jasno da se oseća superiorno prema svima koji nisu na njegovom nivou.
Među tim pacijentima, u ćošku čekaonice, sedeo je deka Milovan. Došao je iz sela, prešavši pedeset kilometara kako bi se posavetovao sa doktorom zbog bolova u grudima. Na sebi je imao teške, blatnjave cipele i stari sako, mirisao je na duvan i štalu. Milovan nije imao puno reči, samo je čekao. Prošlo je četiri sata, a sestra je prozivala pacijente bez ikakvog obaziranja na starca. On je samo ćutao i trpeo, znajući da neće da se buni, čak iako bi sestra pozvala mlađe osobe pre njega.
- Kada je konačno stigao njegov red, Milovan je ustao uz pomoć štapa i ušao u ordinaciju. Ispred njega je Bojan, sa izraženim grudima, naduvenim egom i naočarima koje je koristio da bi sagledavao ljude iz visine. Krenuo je sa kritikama čim je ušao starac. Doktor je nezadovoljno otvorio prozor, ne želeći ni da pomene da je Milovan tek došao iz sela. Umesto toga, počeo je da ga kritikuje zbog mirisa, bez obzira što je starac dolazio sa sela i putovao satima. “Jeste li vi čuli za sapun i vodu?”, povikao je. “Kako mislite da vas pregledam kad mirišete na ovce?”
Milovan je pocrveneo i objašnjavao da je ranije ustao da bi nahranio stoku, ali Bojan nije imao nijednu reč saosećanja. Napravio je scena i naredio Milovanu da izađe, izmišljajući izgovore da bi se osvežio, dok je starac stajao pognutih ramena, prihvatajući njegovu aroganciju. Ništa ga nije uznemirilo, sve je trpeo, bez ijedne reči.
Tada je u ordinaciju ušao lokalni biznismen, poznat po svojim luksuznim automobilima i novcu. Bojan je odmah prešao u potpuno drugačiji način ponašanja, spreman da ugodi bogatom klijentu. Dok je biznismen tražio samo potpis, Bojan mu je ljubazno ustupio mesto i počeo da se ponaša kao da je ceo svet samo za njega. Milovan je bio potpuno nevidljiv u tom trenutku. Starac je bio prisiljen da napusti ordinaciju, a Bojan mu je samo hladno rekao da napusti prostor.
U trenutku kad je Milovan izlazio iz klinike, nije ni znao da ga neko gleda. Na kraju, sjeo je na klupu ispred bolnice, čekajući da bol prođe. Ništa nije govorio, samo je sedeo, svestan da je u životu dao više nego što je iko ikada primetio. U tom trenutku, niko nije znao šta se zaista dešava sa Milovanom, sve dok nije došao čovek koji je mogao da ga prepozna.
Doktor Bojan je izašao na pauzu, smejeći se uz cigaretu i telefon. Iznenada se ispred bolnice zaustavio najskuplji auto u gradu, crni blindirani automobil. Bio je to automobil gospodina Savića, vlasnika privatne klinike. Bojan nije imao pojma šta se sprema. Ali, umesto da se okrene Bojanu, Savić je trčao ka klupi na kojoj je sedeo Milovan.
- “Tata! Šta radiš ovde napolju na vetru?!” povikao je Savić, prepoznavši svog oca. Milovan je podigao pogled i objasnio situaciju, govoreći da je izbačen sa pregleda jer se “oseća na štalu”. Savić, sada besan, okrenuo se prema Bojanu i otkrio da je Milovan bio njegov otac. Savić je odmah izložio Bojana pred celokupnim osobljem, govoreći mu da je upravo izgubio privilegiju da leči bilo koga u njegovoj ustanovi.
Bojan nije mogao da poveruje šta se dešava. Gospodin Savić je svom ocu pomogao da se vrati u auto, a Bojan je ostao sam, izgubljen i ponižen. Savić je sklonio svoj kaput sa sebe i ogrnuo ga oko Milovana, dok je Bojan stajao potpuno zbunjen.
U trenutku kada su svi gledali ovu scenariju, jasno je bilo jedno: školovanje i lekarski mantil ne prave čoveka. Dobar čovek se poznaje po onome što je u srcu, a ne po tome što nosi ili koliko zarađuje
