Dragana iz Jagodine oduvek je zamišljala da će njene ćerke, Jana i Anja, biti bake Jovanke mezimice, jednako voljene kao i Luka i Andrija, deca njenog brata Gorana. Verovala je da će ljubav bake prema unučićima biti bezuslovna i jednaka. Ipak, život ju je naučio da nije svaka ljubav ista i da se ništa ne može podrazumevati.
Dugo je pokušavala da ne vidi očigledno – da njena majka pravi ogromnu razliku između unučića. Pronalazila je opravdanja, tražila razloge, i verovala da je sve u njenoj glavi. Ali onda je usledilo priznanje koje joj je slomilo srce i zauvek promenilo odnos prema majci.
„Moje ime je Dragana. Imam dve divne ćerke, Janu i Anju. Moja majka se zove Jovanka, ali njeno ime mi više ne zvuči nežno kao nekada. S godinama sam naučila da u toj nežnosti nisam imala ravnopravan udeo kao moj brat Goran. On je sin, i to često naglašava – sin jedinac. A ja sam ćerka, ona koja po rečima moje majke ‘pripada tuđoj kući.’ To je slušala od svoje svekrve i nikada nije pomislila da možda greši. Ni onda kada sam bila dete, a ni sada kada sam majka.“
Najveći bol joj zadaje odnos Jovanke prema njenim ćerkama. Dok Goranova deca za praznike dobijaju koverte sa novcem, patike kakve požele i telefone poslednje generacije, Jana i Anja, ako ih se baka uopšte seti, dobiju čokoladu – često kupljenu na pijaci.
„Ne brojim i nisam materijalista“, priča Dragana, „ali kad Jana pita zašto je baka dala Andriji 50 evra, a njoj samo čokoladu, ja ostajem bez odgovora. Kad Anja tiho izusti: ‘Mama, baka me ne voli kao Luku,’ srce mi se slomi na hiljadu delova. A opet, ne znam šta da joj kažem, jer istina boli i mene.“
Rođendani njenih ćerki prolaze nezapaženo. Za Goranovu decu Jovanka danima sprema iznenađenja i kupuje torte iz poslastičarnice, dok Dragani kaže: „Pa ja slatko više ne jedem, napravi im ti nešto.“ Kada kupuje odeću, misli na Goranove sinove, dok za njene ćerke ima odgovor: „Pa šta će im to, imaju svega.“
- Jednom je skupila hrabrost i pitala majku: „Zar ne vidiš koliko to boli moju decu? A i mene?“ Jovanka je samo slegla ramenima. „Pa Goran nije kao ti. On se više trudi oko mene. Vi ste uvek nešto na svoju ruku. A i muško je, ima sinove, neka zapamte kakvu su baku imali.“
Dragana ne zna kako da objasni ćerkama to hladno razmišljanje. „Da li ljubav zavisi od toga koliko često neko dolazi? Ili od toga kog pola je dete koje si rodila? Ili je problem u meni, u nečemu što nikada nisam imala?“ pita se tiho.
Njene ćerke nisu krive što ih baka voli manje. Nisu zaslužile da odrastaju gledajući kako neko vrednuje decu drugačije samo zato što su sinovi i „od pravog naslednika“. Najteže joj pada što pred njima glumi da je sve u redu. „Smeškam se kada dobiju čokoladu i pravim se da je to divan gest, dok bih najradije zaplakala pred njima. Ponekad se bojim – hoće li jednog dana i moje ćerke gledati mene istim očima?“
Na kraju, Dragana priznaje: „Ne tražim da moja deca dobiju više. Samo želim da ne dobiju manje, samo zato što su moja i zato što su ženskog pola. Jer ja sam i dalje Jovankino dete. Ćerka koja je nekada trčala da je zagrli kad se vraćala s posla. Ćerka koja joj je mazala leđa kada je bolela kičma. A sada sam ćerka koja više ništa ne pita, jer zna da odgovori bole više nego tišina.“
