U današnjem članku vam pišemo o istinitoj priči o Ljubici iz Zemuna, ženi koja je svoj život temeljila na dobroti i nesebičnoj pomoći drugima. Iako nije bila bogata ni po imanju, ni po statusu, njena istinska vrednost ležala je u iskrenoj ljubavi prema bližnjima, bez obzira na sve okolnosti.
Ljubica je bila žena koju su svi voljeli. Nije bila poznata po tome što je imala mnogo, već po tome što je imala veliku dušu i uvek bila spremna da podeli sve što je mogla. Iako je mogla sebi priuštiti luksuz, ona je radije birala da uživa u jednostavnom životu, bez previše komplikacija. Restorani i dostava hrane su bili deo njene svakodnevice, jer je uživala u kvalitetnoj hrani, ali još više u deljenju sa onima koji su to zaista trebali.
Njena ljubav prema suprugu Arturu bila je posebna. Artur, Nemac po poreklu, odlučio je da ostane u Zemun 1968. godine, kada se zavoleo sa Ljubicom. Iako su brak sklopili kasno, njihova ljubav je bila istinska i postojana. Bez pompe, ali s velikim poštovanjem, Ljubica i Artur su delili život u tišini i spokojnosti. Ljubica je bila savesna službenica, dok je Artur bio prevodilac sa nemčkog jezika, smiren i precizan u svakom svom postupku.
Iako nisu imali decu, njihova kuća nikada nije bila prazna. Pomagali su onima kojima je to bilo najpotrebnije – hranili su siromašne, delili ono što su imali, i nikada nisu očekivali ništa zauzvrat. Među njima je bio i Laza, dečak kojeg je Ljubica godinama viđala ispred crkve. Svako jutro, nakon što bi svratila do pekare i pijace, dala bi mu sto dinara, govoreći mu “Za doručak, dušo”. To je bila mala, gotovo neprimetna rutina, ali ona je za Lazu bila svetla tačka u njegovom životu.
- Međutim, Ljubicin svet se iznenada promenio kada je Artur preminuo. Ostala je sama u kući, a tišina koja je nastala nakon njegove smrti postala je nepodnošljiva. Nije više imala snage da ide na pijacu, a ni da prođe pored crkve. Dani su prolazili u tišini, bez smisla, dok je Ljubica samo postojala, a nije živela.
Sve se promenilo jednog decembra, kada se Laza ponovo pojavio u njenom životu. Ispred vrata, Ljubica je zatekla kesu u kojoj je bilo cveće, čokolada, i mala poruka koju je Laza ostavio. “Ne znam kako da vam se zahvalim”, pisalo je na cedulji. “Hvala što ste svaki dan bili čovek prema meni. Sad želim da ja budem čovek prema vama.” Iako je dečak bio ranije tiho i povučeno biće, sada je osetila njegovu zahvalnost na način koji nikada nije očekivala.
Laza je sada živeo u domu za nezbrinutu decu, išao u školu, i započeo novi život, ali Ljubica nije bila zaboravljena. Dolazio je vikendom, pomagao joj u dvorištu i slušao priče o Arturu, što je Ljubici davalo novu snagu. Kuća je ponovo postala puna života.
- Godinu dana kasnije, Ljubica je napisala testament u kojem je sve svoje imanje – kuću, dvorište i radionicu – ostavila Lazi. “Ovo je dete koje me nije zaboravilo”, rekla je komšiji tiho. “I to se ne zaboravlja.”
Ova priča nas podseća da dobrota nije nešto što se meri novcem, već srcem. Ljubica i Laza su dokaz da prava zahvalnost i dobrota uvek nađu put, čak i u trenucima kada mislimo da ništa više ne možemo dati
