U nastavku našeg današnjega članka, malo se dotičemo i teme bračnog života. Naime, govorićemo o ženi, koja je ostavljena od strane supruga čim je napunila 50 godina života….
Čim je napunila 50 godina, muž je odlučio da je zameni mlađom ljubavnicom. Na zajedničkom putovanju, žena je saznala za preljubu. A da stvar bude još gora, njihov sin je već sve znao i stao na očevu stranu.
„Molim te, hajde da to uradimo bez drame“, rekao je Ilja, stojeći u hodniku, sa prekrštenim rukama na grudima, gledajući kako pakujem kofer – izubijan, jer sam proputovala svet – i počinjem da ubacujem odeću, sredstva za ličnu higijenu i osnovne potrepštine… „Daj sebi vremena da se ovo slegne. Da li ti stvarno treba sve ovo u starosti?!“
- U starosti?! – Upalim se.
- Pa šta?! – začuđeno odgovara muž. – Pedeset ti je, jesi li zaboravila?!
- A tebi je pedeset pet, jesi li zaboravio?! – oponašam ga, ogorčena do dubine duše. Da li me je stvarno nazvao starom?! – Ali to te, očigledno, ne sprečava da se zabavljaš sa dvadesetčetvorogodišnjom devojkom!
„Naravno da si uporedila“, frkće Ilja. – „Muškarci i žene po tom pitanju nisu ravnopravni, to i sama znaš. Žene su uvek cenjene dok su mlade, lepe, poslušne i ekonomične…“
– Možeš da mi kažeš – sa širokim bokovima, da bi se lakše porodila! – prekidam ga. – Nisam znala da imaš tako zastarele poglede!
„A ipak, i dalje je relevantno“, kaže mirno Ilja. – „Žena je žena, majka, domaćica. Kod muškaraca se ceni iskustvo, snaga, finansijsko blagostanje…“
- A tvoja Anečka, da li je dovoljno dobra domaćica?! – ponovo ga prekidam, ne mogu da slušam njegovo moraliziranje. – Da li ti kuva supu?! Ne čini mi se da se snalazi! Inače, možda ne bi dolazio kući gladan i pitao da li sam danas kuvala!
„Nemoj da počinješ“, odmahuje rukom Ilja. – „Nikada te nisam terao da stojiš iza šporeta…“
– Ali sam skuvala više od jedne tone supe za ovih trideset godina! Za tebe i decu!
„Do tvojih godina, i Anja će zaraditi bogatstvo“, frkće muž.
- Do mojih godina ti to više neće trebati, jer ćeš biti nesposoban, stari, oronuli kreten! – kažem ljutito. – I… znaš šta?! Ne idem nigde! – odlučim iznenada. – Ovaj stan je moj, koliko i tvoj! Poslednje što mi treba je da dovedeš svoju maloletnu ljubavnicu ovde i da ona počne da nameće svoja pravila u mom odsustvu!
- Prestani… Anja je previše taktična i ljubazna, nikada ne bi menjala ništa u tuđem stanu… i teško bi pristala da dođe ovde…
- Da, tako taktična i učtiva da se bacila na svog ostarjelog ljubavnika pred celokupnim timom! – smejem se.
U meni ima toliko ljutnje i otrova da bi to bilo dovoljno za pet uvređenih žena.
Još uvek pakujem svoje stvari – šta ako u jednom trenutku više ne mogu da izdržim i poželim da pobegnem od ove šolje?! – ali kofer ostavljam u hodniku, a vraćam se u spavaću sobu da počnem da kidam čaršave sa dušeka.
- Šta, dođavola, radiš, ti glupa ženo?! – Ilja ne razume.
- Menjam posteljinu! Neću da spavam i da te mirišem! A ti se preseli u dnevnu sobu, na sofu!
- Jesi li tako odlučila?! – frkće muž. – A da li si ikada pomislila da me pitaš gde mi je prijatnije da spavam?!
- Ne, pa ako toliko želiš, možeš da odeš kod Anečke i da spavaš sa njom! Sigurna sam da je tamo mekše i udobnije! I mlado, lepo telo pored mene!
- Zašto si tako ljut?! – On prevrće očima, a ja ga gledam, još uvek ne mogu da verujem…
Moj muž! Otac moje dece! Moja podrška, moja porodica! Koliko sam godina provela sa njim, u radosti i tugi, koliko sam teškoća prešla s njim, rame uz rame, i šta sad?!
Izdajnik!
Zakoračim prema mužu i gurnem u njegove sklopljene ruke posteljinu koju sam skinula s kreveta:
- Evo, možeš da je baciš u korpu, možeš da je prostreš po sofi, kako hoćeš…
Odem do ormara za posteljinu da uzmem novu garnituru, a u tom trenutku iznenada zazvoni zvono na vratima.
Koga su to još donela teška vremena…
„Oh, dolazi Paša“, kaže muž.
Da li je ozbiljan?! Pozvao sina na naš obračun?!
Na pragu stana zaista stoji sin… zadihan, raščupan… jasno odnekud žuri.
U njegovim rukama je buket cveća… luksuzne crvene ruže, moje omiljene. Buket je, međutim, takođe na brzinu sastavljen, stabljike su različite dužine, a mašna sedi krivo.
Pruža mi cveće:
- Dobro veče, mama.
„Nije baš ljubazan“, promrmljam, ali ne uzimam cveće i ne pomeram se da ga pustim u stan.
- Došao sam da razgovaramo…
„Hajde da razgovaramo“, klimam glavom. – Reci mi, je li istina?!
- Je li istina, mama?! – sin se trgne.
- Sve si znao?! Znao si da ti otac vara majku i ćutao si?!
„Mama…“ počinje, ali mu ne dozvolim da završi:
- Odgovori!
- Znao sam, ali…
„Onda nemamo više o čemu da pričamo“, prekidam ga i zalupim vrata pred njim.
- Jesi li ti uopšte normalan, Tome?! – Ilja ponovo prevrće očima. Ranije me ovaj njegov postupak ni na koji način nije iritirao, ali sada me samo potresa.
Hteo sam da sve rešim mirnim putem! Hajde da razgovaramo mirno! Ali ispada da se svađamo, i to nasilno!
Ali drugačije ne mogu: emocije ključaju i besne u meni! Nemoguće je zadržati se! A zašto?! Moj muž se nije suzdržavao kada je imao aferu sa mladom devojkom! Pa neću ni ja!
Vraćam se u spavaću sobu da završim nameštanje kreveta, i dok sam kod toga, širom otvaram prozor.
Morski vazduh odmah ti udari u nos. Oluja je konačno izbila. Jaka. Dok se petljam po čaršavima, jastučnicima i jorganu, Ilja pušta sina u stan, on izuje cipele i kaput, a onda zajedno desetak minuta traže vazu za cveće u kuhinji… Muškarci!
Sin je mislio da ću mu, ako ima cveće, odmah sve oprostiti i prihvatiti ga raširenih ruku.
Ovo se neće desiti.
Dakle, kada moj sin stane na pragu spavaće sobe, pretvaram se da ga ne vidim i samo nastavim da izglađujem bore na svežem čaršavu.
„Mama“, kaže sin, a glas mu je tako kriv.
To znači da razume šta je uradio. Ali on to ne priznaje. Neće tražiti oproštaj. Drži se svog oružja i tvrdi da je u pravu.
