Sveti Agatonik spada među one svetitelje koje pravoslavni vernici posebno poštuju i svake godine proslavljaju 4. septembra. Njegov praznik se uvek nalazi u vremenu između Male Gospojine i Velike Gospojine, u periodu koji narod naziva Međudnevnica.
Ovaj deo godine ima poseban značaj u narodnom predanju – završavaju se letnji radovi, plodovi su ubrani, a ljudi se polako okreću pripremama za dugu i hladnu zimu. Upravo zato, verovalo se da praznik Svetog Agatonika treba obeležiti radošću, okupljanjem i međusobnim povezivanjem.
- U mnogim krajevima Srbije i šire, na ovaj dan se već vekovima održavaju vašari i narodni sabori. Oni nisu bili samo prilika da se kupi ili proda roba, već i važan društveni događaj. Ljudi iz raznih sela i gradova dolazili su da se sretnu, obnove prijateljstva, sklope dogovore i učvrste rodbinske veze. Narodna izreka kaže da na ovaj dan „valja trgovati“, pa se smatralo da kupovina ili prodaja donosi napredak i blagostanje. Ipak, pravi smisao praznika nije bio u trgovini, već u tome da se obnovi mir i zajedništvo među ljudima.
Za mnoge, dan Svetog Agatonika bio je vreme duhovnog čišćenja. Smatralo se da se tada treba pomiriti sa bližnjima, oprostiti dugove i nesuglasice i obnoviti narušene odnose. Ljudi su verovali da samo zajedništvo i mir mogu doneti zdravlje i blagostanje u narednom periodu. Na taj način, praznik je postao simbol opraštanja i pomirenja, ali i pripreme za dolazeću zimu, ne samo na materijalnom, nego i na duhovnom planu.
Kada govorimo o životu Svetog Agatonika, istorija nas vodi u Nikomediju, gde je on živeo i širio jevanđelje u vreme kada su Grci uglavnom još uvek bili pagani. Njegova misija bila je da propoveda hrišćansku veru, pozivajući ljude na ljubav, praštanje i nadu u spasenje. To, međutim, nije bilo lako vreme. U periodu cara Maksimijana počeli su teški progoni hrišćana širom carstva. Vernici i sveštenici su hapšeni, mučeni i ubijani zbog svoje vere, a među stradalima je bio i Sveti Zotik, zajedno sa učenicima koji su razapeti na krstove.
U Nikomediji je tada uhapšen i Agatonik, zajedno sa brojnim drugim hrišćanima. Među njima su bili i Prinkips, Teoprepije, Akindin, Severijan i Zenon, kao i mnogi vernici čije ime istorija nije sačuvala. Svi su sprovedeni ka Vizantiji, ali put do tamo bio je ispunjen patnjom i mučeništvom. Tokom marša umrli su Zotik, Teoprepije i Akindin, dok je Severijan ubijen u Halkidonu. Agatonik je sa preostalim hrišćanima odveden u grad Silimvriju u Trakiji. Pred samim carem Maksimijanom podvrgnuti su mučenju, a zatim posečeni mačem. Njihova smrt u predanju se ne posmatra kao kraj, već kao dokaz postojanosti u veri i snage mučeničkog svedočanstva.
- Kasnije, u Carigradu, podignut je hram posvećen Svetom Agatoniku. To govori o velikom poštovanju koje je uživao i o tome koliko je njegovo ime bilo dragoceno među hrišćanima. Njegova priča postala je izvor nadahnuća za generacije vernika, koji su ga prizivali u molitvama kao zaštitnika i pomoćnika u nevoljama.
Vremenom se kult Svetog Agatonika proširio i na srpske krajeve. Ljudi su ga slavili kao mučenika, ali i kao onoga koji povezuje zajednicu i donosi mir. Njegov dan bio je znak da leto prelazi u jesen, a priroda ulazi u period mirovanja. Po uzoru na prirodu, i ljudi su se trudili da u to vreme pronađu unutrašnji mir, da se saberu i okrenu bližnjima.
Poseban značaj imala su zajednička okupljanja na ovaj praznik. Ona su omogućavala porodicama da se zbliže, mladima da se upoznaju, a svima da osete duh zajedništva. Vašari su bili ispunjeni muzikom, igrama i razgovorima, pretvarajući praznik u spoj duhovnog i svakodnevnog života. Sveti Agatonik je tako postao simbol vere koja nije ograničena samo na molitvu, već i na međusobno poštovanje, praštanje i pomaganje.
Narod je verovao da svako ko na ovaj dan oprosti bližnjem, obnovi prijateljstvo ili učini dobro delo, prima Božiji blagoslov. Zato se i danas Sveti Agatonik pamti kao praznik koji nas podseća na dobrotu, pomirenje i ljubav prema drugima.
Iako su se običaji kroz vreme menjali, značaj praznika ostao je isti. On nas uči da vrednosti poput mira, praštanja, zajedništva i vere nikada ne gube na važnosti. Kao što su naši preci verovali da će u zimu ući spokojni ako se izmire sa drugima, tako i mi danas možemo ovaj praznik shvatiti kao priliku da zastanemo, oprostimo i pronađemo unutrašnji mir
