Pravoslavna crkva danas obeležava praznik posvećen Svetom proroku Samuilu, jednoj od najznačajnijih ličnosti Starog zaveta. Njegovo ime na hebrejskom jeziku znači „onaj koji sluša Gospoda“, i upravo je ta osobina poslušnost i predanost božanskoj volji obeležila čitav njegov život i učinila ga simbolom vere, mudrosti i moralne snage.
Samuil je živeo u 11. veku pre nove ere, gotovo hiljadu i sto godina pre rođenja Isusa Hrista. Njegova majka Ana dugo nije mogla da ima dece, pa je, prema predanju, u suzama i molitvama vapila Bogu da joj podari dete. Kada joj se želja konačno ispunila, obećala je da će ga posvetiti Gospodu. Tako je dečak, još kao trogodišnjak, odveden u hram gde je rastao u službi Bogu i narodu.
- Njegov proročki dar ispoljio se veoma rano. Sa samo dvanaest godina izgovorio je svoje prvo proročanstvo – najavio je da će se božiji gnev obrušiti na dom prvosveštenika Ilije zbog grehova koje su činili njegovi sinovi. Kada se proročanstvo obistinilo, mladi Samuil zadobio je veliko poverenje i poštovanje naroda, koji ga je prepoznao kao izabranog.
To je bilo vreme velikih iskušenja. Jevrejski narod bio je porobljen od strane Filistejaca, pa su ljudi gubili nadu i često se okretali tuđim idolima. U takvim okolnostima, Samuilovo propovedanje pokajanja i povratka Gospodu imalo je ogroman značaj. Njegove reči nisu bile samo poziv na veru – one su bile i moralna podrška ljudima koji su želeli da povrate dostojanstvo i slobodu. Predanje kaže da se narod iskreno pokajao, odbacio idole i priznao Samuila za proroka, sveštenika i sudiju. Tada je poveo vojsku na Filistejce i, uz božiju pomoć, izvojevao pobedu koja je donela oslobođenje.
Samuila se narod seća i kao proroka i kao mudrog sudije, ali i kao osnivača proročke škole – bratstva koje je imalo zadatak da u ljudima budi duh patriotizma i širi prosvećenost. Time je prorok stvorio osnovu jedne vrste zajednice u kojoj su se preplitale vera i obrazovanje, što je narod činilo jačim i otpornijim. Samuil je vodio jevrejski narod do duboke starosti, a umro je u 88. godini života i sahranjen je u Rami. Njegov život i dela opisani su u prvim poglavljima Prve knjige careva.
Uz sećanje na njegovo delo, crkva prenosi i poučnu besedu. U njoj se naglašava koliko je srce čovekovo promenljivo. Od svih promena, najsramnija je ona kada verni postane neverni, a najslavnija kada se neverni pokaje i vrati na put vere. Poruka je jasna: pokajanje se ne sme odlagati. Čovek ne zna kada će smrt doći, i zato treba da se pokaje danas, sada, i da prestane sa ponavljanjem greha.
- Sa praznikom Svetog Samuila vezana su i narodna verovanja. Prema njima, na ovaj dan ne treba činiti sramne ili nepravedne stvari, niti olako uzimati dobra koja ti drugi čine. Ako neko pomogne a ne traži ništa zauzvrat, važno je ceniti njegov trud i biti zahvalan. Ovaj praznik podseća da čovek treba da bude dobar i pravedan – ne samo prema prijateljima, već i prema rođacima, roditeljima i deci. Upravo se u međusobnom poštovanju krije istinska snaga zajednice.
Sećanje na proroka Samuila danas nije samo podsećanje na jednu davnu istorijsku ličnost. Njegov primer je i poziv na ličnu odgovornost. On je celog života slušao božiji glas i vodio narod ka veri i slobodi, a njegova priča pokazuje da čak i u najtežim vremenima čovek može pronaći snagu u veri, pokajanju i moralu.
U današnjem vremenu, kada se često zaboravljaju osnovne vrednosti kao što su zahvalnost, poštovanje i iskrenost, praznik Svetog proroka Samuila dolazi kao opomena. On nas uči da granice između vernog i nevernog, pravog i pogrešnog leže u našim sopstvenim odlukama. Ako se pokajemo i okrenemo dobru, možemo izmeniti svoj život i uneti promenu u svet oko sebe – baš kao što je nekada narod promenio svoj put zahvaljujući rečima i delima proroka Samuila.
