Danas se među pravoslavnim vernicima posebno seća Svetog mučenika Evdokima, čija je svetost i čvrsta vernost Bogu ostavila neizbrisiv trag u istoriji hrišćanstva. Njegov život bio je ispunjen posvećenošću, milosrđem, i neumornom težnjom da živi u skladu sa Jevanđeljskim zapovestima.
Njegova svetost nije bila samo u rečima, već u delima koja su odražavala njegovu unutrašnju snagu i čistoću duha. Ljudi su ga voleli i poštovali zbog njegovih retkih vrlina, koje su sijale kao svetionik u svetu prepunom iskušenja.
- Evdokim je rođen u Kapadokiji, u porodici duboko pobožnih roditelja, Vasilija i Evdokije, koji su ga od najranijeg detinjstva učili ljubavi prema Bogu i poštovanju prema ljudima. Već u mladosti pokazivao je izvanrednu duhovnu disciplinu i strast prema molitvi, čuvajući svoju dušu čistom i neokaljanom svetom. Njegova čednost bila je poznata svima; izbegavao je razgovore sa ženama, osim sa majkom, kako bi sačuvao svoju neporočnost i moralnu čvrstinu.
U vreme cara Teofila (829–842), Evdokim je služio kao mlad oficir u vojsci, ali i u ovom svetu punom nasilja i iskušenja, njegovo srce ostalo je neokaljano. On je nastojao da svoje vojničke dužnosti obavlja u skladu sa pravednošću, pokazujući da se pravi heroizam ogleda ne samo u borbi sa spoljnim neprijateljima, već i u borbi sa unutrašnjim strastima i iskušenjima. Njegova svakodnevna molitva i posvećenost svetim knjigama činile su ga primerom duhovnog života, ali i ljudske topline i saosećanja.
Evdokim nije bio samo pobožan; bio je i duboko milosrdan prema svima u nevolji. Njegova dobrota i spremnost da pomogne siromašnima činile su ga omiljenim među ljudima. Njegov život bio je poput krina usred trnja, svetlost u svetu punom pohlepe, praznoslovlja i sujete. Izbegavao je prazne zabave i površne razgovore, posvećujući se molitvi i dobročinstvu, a svojim primerom podučavao ljude kako da žive životom po meri Božjoj.
Zbog svojih izuzetnih vrlina, car Teofil ga je postavio za vojvodu Kapadokijskog, čime je Evdokim dobio visoku odgovornost i moć. Iako je mogao koristiti položaj za ličnu korist, on je nastavio da bude pravedan pred Bogom i ljudima. Njegova sposobnost da ujedini duhovnu posvećenost sa administrativnom pravednošću bila je izvanredna i pokazivala je njegovu unutrašnju čvrstinu i posvećenost Božjoj volji.
- Međutim, život svetitelja bio je kratak; po Božjem Promislu, Evdokim je skončao u svojoj 33. godini. Njegova smrt nije okončala njegov uticaj. Njegove mošti postale su poznate po čudesima; verovalo se da su isceljujuće. Jedan sumašedši čovek je, dodirnuvši grob svetitelja, odmah ozdravio, dok je jedno bolesno dete ustalo i postalo zdravo. Ovi događaji dodatno su učvrstili veru u svetost Evdokima i u njegovu moć zagovornika pred Bogom.
Prošlo je oko 18 meseci od njegove smrti kada je njegova majka otvorila sanduk i zatekla telo sina netaknuto, bez ikakvih znakova truljenja, što se smatralo istinskim čudom. Od tela se širio divan miris, znak Božje prisutnosti i svetosti svetitelja. Njegove mošti su kasnije prenete u Carigrad i sahranjene u crkvi posvećenoj Sv. Bogorodici, koju su podigli njegovi roditelji kao znak zahvalnosti i poštovanja prema svom pravednom sinu. Njegov život i dela ostaju večni primer čistote, pravednosti, milosrđa i predanosti Bogu, a sećanje na njega inspiriše vernike da teže svetosti i moralnoj čvrstini u svom svakodnevnom životu.
Evdokimov život pokazuje da istinska snaga nije u moći ili bogatstvu, već u sposobnosti da se održi unutrašnja čistoća, da se pomaže bližnjima i da se život živi u skladu sa Božjom voljom. Njegova priča i danas svetli kao putokaz svima koji žele da kombinuju pobožnost, pravednost i milosrđe, pokazujući da pravi heroizam duše prevazilazi sve prolazne vrednosti ovog sveta.
