U Rimu trećeg veka živeo je čovek po imenu Ipolit, poreklom neznabožac, odan rimskim zakonima i carevima. Bio je nadzornik tamnica, strogi čuvar koji je svoj posao obavljao bez premišljanja.
Njegova svakodnevica bila je puna zatvorenika, zločinaca i onih koje je vlast smatrala buntovnicima. Ipak, sudbina mu je namenila da upozna nekoga ko će mu zauvek promeniti životni put.
U tamnicu, kojom je upravljao, doveden je arhiđakon Lavrentije, hrišćanin poznat po svojoj nepokolebljivoj veri i hrabrosti. Ipolit je, kao čuvar, svakodnevno posmatrao ovog zatvorenika i bio svedok nečega neobičnog. Lavrentije nije tugovao niti se žalio. Naprotiv, iz njega je zračila snaga i smirenost. Pomagao je bolesnim zatvorenicima, hrabrio slabe, a mnogima i čudotvorno pomagao. Sve vreme je govorio o jednom istinitom Bogu i o ljubavi Njegovog Sina – Isusa Hrista.
- Ipolita su ove reči i dela duboko dotakle. Čovek koji je do tada verovao u mnogoboštvo i rimske bogove, počeo je u srcu da oseća da istina nije u idolima, već u onome što propoveda Lavrentije. Nije prošlo mnogo vremena, a Ipolit je zamolio svetitelja da ga krsti. Taj čin postao je prekretnica – više nije bio samo nadzornik tamnica, već čovek koji je pronašao novi smisao života. Da bi pokazao koliko je uveren u istinitost ove vere, doveo je Lavrentija u svoj dom gde je, pred svojom porodicom, primio krštenje. Tada su i njegova žena, deca i verna dadilja primili Hristovu veru.
Kada je Lavrentije uskoro mučenički postradao, Ipolit je pokazao odanost i ljubav. Noću je uzeo njegovo telo i sahranio ga sa velikim poštovanjem. Međutim, ovaj čin nije ostao skriven. Glas je stigao do rimskog cara Dekija, i trećeg dana po Lavrentijevoj smrti Ipolit je uhvaćen i izveden pred njega.
Car ga je ispitivao i zahtevao da se odrekne svoje nove vere. Odbio je. Zbog toga je bio podvrgnut teškim mukama. Najpre su ga tukli kamenjem po ustima da ga ućutkaju. Potom je naređeno da ga razdenu i bičuju. I u tom trenutku, dok je bio izložen poniženju, Ipolit je smireno rekao: „Nisi me razdenuo, već si počeo da me odevaš.“ Njegove reči bile su dokaz da ga fizička bol i sramoćenje ne mogu slomiti. Dok su ga protezali po zemlji i udarali, on je sve vreme glasno ispovedao: „Hrišćanin sam!“
- Ali iskušenje nije tu završilo. Car je saznao da je čitava njegova porodica prihvatila krštenje. Naredio je da ih dovedu pred njega. Ispred cara, stara dadilja, koja je odgajila Ipolitovu decu, pokazala je ogromnu hrabrost i rekla: „Mi više želimo s našim gospodarom časno umreti u veri Hristovoj nego nečestivo živeti s vama.“ Te reči su bile prkosne i snažne, pa je car naredio da ona bude prva ubijena. Za njom su stradali i ostali članovi porodice, i to pred samim očima Ipolita, kako bi mu naneli najveću moguću bol.
Na kraju, car je odlučio da i njega pogubi na strašan način. Vezali su ga za divljeg konja koji ga je vukao po zemlji dok nije izdahnuo. Tako je Ipolit, nekadašnji čuvar hrišćana, sam postao mučenik i svedok Hristove vere.
Sećanje na njega i njegovu porodicu ostalo je duboko u narodu. Njihovo stradanje nije viđeno samo kao tragedija, već kao dokaz porodične vernosti, hrabrosti i nepokolebljive ljubavi prema Bogu. Zbog toga se dan njegovog stradanja smatra praznikom svake porodice u kojoj vlada mir i složnost.
U staroj Srbiji postojao je običaj da se na ovaj dan porodice okupljaju, odlaze u crkvu i pale sveće u čast mučenika. Ljudi su verovali da će molitva upućena Svetom Ipolitu doneti zdravlje i zaštitu porodici, kao i sreću tokom cele godine. Nakon molitve, ostatak dana provodio se u zajedništvu – u razgovoru, šalama i smehu, jer je ljubav smatrana najvećim blagoslovom.
I danas, iako su se vremena promenila, poruka ove priče ostaje snažna. Čak i onima koji ne veruju u običaje, primer Ipolita i njegove porodice govori da je najveća vrednost u životu biti veran onome što se voli i u šta se veruje. Provesti dan sa najmilijima, podeliti radost i vreme – to je smisao koji nadilazi svaku patnju. Ljubav, kad se daje, vraća se stostruko.
Priča o Ipolitu nas podseća da hrabrost, vera i porodična ljubav imaju moć da pobede i smrt. On, koji je počeo kao čuvar, završio je kao svetitelj, a njegova žrtva ostala je svetionik svima koji traže smisao i snagu u životu
