Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju dan posvećen svetim mučenicima Anikiti i Fotiju, kao i svima onima koji su zajedno s njima postradali zbog svoje vere u Hrista. Njihova priča, duboko ukorenjena u predanju i crkvenom sećanju, svedoči o nepokolebljivoj veri i hrabrosti u vremenu kada je car Dioklecijan započeo jedan od najkrvavijih progona hrišćana u istoriji.
Prema hrišćanskom predanju, Dioklecijan je u nameri da potpuno iskoreni hrišćanstvo došao u grad Nikomidiju. Njegova namera bila je jasna: da mučenjima, nasiljem i zastrašivanjem primora hrišćane da se odreknu svoje vere i poklone paganskim bogovima. Upravo u tom trenutku pojavio se sveti Anikita, jedan od uglednih gradonačelnika Nikomidije, i hrabro stao pred cara. Bez ikakvog straha, javno je ispovedio veru u Hrista Gospoda i proglasio da su idoli, kojima se carevi i mnogi pagani klanjaju, zapravo samo gluvo i nemo kamenje, bez ikakve moći. Njegove reči bile su snažne i jasne: klanjati se predmetima od kamena i metala nedostojno je razumnog čoveka.
- Ove reči izazvale su veliki bes kod Dioklecijana. Razjareni car naredio je da se Anikiti odseče jezik, misleći da će ga na taj način zauvek ućutkati. Međutim, po predanju, dogodilo se čudo – iako mu jezik beše odsečen, Anikita je nastavio da govori snagom Božjom. Njegov glas se i dalje čuo, ispovedajući veru u Hrista i izobličavajući besmisao idolopoklonstva.
Car je, ne mogavši da podnese ovakvu smelost, naredio da na Anikitu puste lava, u nadi da će ga zver rastrgnuti pred svima. Ali lav se, protivno očekivanju, nije bacio na njega. Umesto toga, prišao mu je mirno i počeo da se umiljava, kao da prepoznaje svetost čoveka pred sobom. Ovaj događaj još više je uzdrmao prisutne, a Dioklecijanov bes rastao je iz časa u čas.
U tom trenutku, prema predanju, Herkulov hram se iznenada srušio, što je shvaćeno kao znak Božje sile koja se protivi idolopoklonstvu. Sve je to posmatrao Fotije, rođak svetog Anikite. Videvši neobična čudesa, kao i hrabro trpljenje mučenika, i on sam je istupio pred carem. Poljubio je Anikitu i javno izjavio da je i on hrišćanin. Obraćajući se Dioklecijanu, nazvao ga je idolopokloničarem i rekao da su njegovi bogovi ništavni.
Besni car odmah je naredio da Fotije bude pogubljen mačem. Međutim, i ovde se dogodilo nešto neočekivano. Kada je dželat podigao ruku da udari Fotija, mač se okrenuo protiv njega i on je sam sebe smrtno ranio. Ovaj događaj još više je uzdrmao prisutne i pokazao moć vere u Hrista.
Posle ovoga, obojica mučenika su bačena u tamnicu gde su proveli tri godine u teškim uslovima. Ništa ih, međutim, nije moglo odvojiti od njihove vere. Nakon tri godine, izvedeni su pred cara i osuđeni na smrt spaljivanjem u ogromnoj peći. Kada su ubačeni u oganj, zajedno s njima u vatru je dobrovoljno ušlo mnoštvo drugih hrišćana – ljudi, žena i dece – koji nisu želeli da se odreknu svoje vere. Umesto vriska i bola, iz peći se čula molitva i zahvaljivanje Bogu. Svi su oni postradali mučeničkom smrću, a prema predanju to se dogodilo oko 305. godine.
- Njihova smrt nije doživljena kao poraz, već kao trijumf vere nad nasiljem i idolopoklonstvom. Zbog njihove istrajnosti i nepokolebljive vere, sveti Anikita i sveti Fotije zauzeli su posebno mesto u crkvenom predanju. Vernici ih prizivaju u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvećenju, smatrajući ih moćnim zastupnicima pred Bogom.
Danas se njihovo sećanje obeležava kao dan hrabrosti, vere i žrtve. Njihov primer podseća hrišćane da vera nije samo lična stvar, već svedočanstvo koje zahteva spremnost na žrtvu i istrajnost. Mučenici su pokazali da telesna muka i smrt ne mogu slomiti čoveka koji je u potpunosti predan Bogu.
U bogoslužbenom sećanju na ovaj dan obavezno se izgovaraju reči: „Mučenici Tvoji, Gospode, u stradanju svome primili su nepropadljivi venac od Tebe, Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona. Njihovim molitvama spasi duše naše.“ Ove reči svedoče o tome da se mučeništvo ne posmatra samo kao tragedija, već kao put ka večnom životu i pobedi nad zlom.
Sećanje na Anikitu i Fotija traje vekovima, a vernici ih i danas poštuju kao uzore nepokolebljive vere. Njihova priča ostaje sveža i aktuelna, jer govori o večitoj borbi dobra i zla, istine i laži, vere i neverstva. Njihov život i stradanje podsećaju da, bez obzira na istorijske okolnosti, uvek postoji snaga koja prevazilazi ljudske granice – a to je vera u Boga.
