Praznik Svetog Romana okuplja vernike iz svih krajeva, a posebno svečano je u manastiru Sveti Roman, smeštenom na desnoj obali Južne Morave, blizu sela Đunis. Ovo sveto mesto vekovima privlači ljude koji traže duhovno osnaženje i isceljenje.
Mnogi koji su dolazili bolesni ili nemoćni nalazili su snagu i zdravlje zahvaljujući veri i molitvi pred moštima Svetog Romana. Njegova prisutnost i danas inspiriše ljude da se poklone i traže utehu i obnovu duha.
- Blaženopočivši vladika ohridski i žički Nikolaj Velimirović opisao je Svetog Romana u svojoj molitvi “U službi Svetom Romanu” kao “zemaljskog anđela i nebeskog čoveka”, čija je pobožnost i predanost Bogu bila istinski primer monaškog života i duhovnog isposništva. Njegova dela i životni put i danas služe kao vodič za vernike koji žele da prodube svoju veru i oslobode se svakodnevnih slabosti.
Manastir Svetog Romana spada među najstarije u Srbiji. Svetitelj se upokojio u devetom veku, dok prvi sačuvani zapisi o manastiru datiraju iz jedanaestog veka. Prema predanjima, manastir je nastao još u desetom veku, povezan sa učenicima Svetih Ćirila i Metodija, i predstavlja deo mojsinskih crkava i crkvišta koja se prostiru po Mojsinjskoj gori. Nekada je u ovom području postojalo dvadesetak bogomolja, a manastir Svetog Romana se smatra jednim od najznačajnijih i najstarijih.
Ovaj manastir tokom vekova služio je ne samo kao duhovno središte, već i kao utočište i bolnica. U 19. i početkom 20. veka, zvonik je bio mesto gde su se lečile duhovne i telesne rane, a stanovnici su ga koristili kao pribežište pred ratnim sukobima i okupacijama. Manastir je bio i ratni štab srpskih oslobodilačkih vojski, što potvrđuje njegovu višestruku ulogu u životu naroda.
Sveti Roman bio je pustinoslužitelj i isposnik, poznat po svom predanom životu u bdenju i rukodelju. Njegova predanost Bogu i ljudima očitovala se kroz stalno pomaganje nemoćnima i vođenje života posvećenog molitvi i pokajanju. Veruje se da su mnogi koji su dolazili pred njegove mošti, u kojima je nastavljalo njegovo prisustvo, ustajali preporođeni, jači u telu i duhu, sa obnovljenom verom i nadom.
- Na dan Svetog Romana, 29. avgusta, vernici u manastiru u Đunisu izgovaraju molitvu: “Tebi, ugodniče Boga živoga, Romane čudotvorče, koji si ispunio zakon Boga i spasa našega Isusa Hrista i dobio od Njega život večni; klanjamo se s ljubavlju i blagodarimo Ti sa smirenjem, za premnoga Tvoja čudesna dela, kojima si pomogao nemoćnim ljudima, i proslavio ime Gospoda i spasa svoga. Amin.” Ove reči odražavaju veru u isceliteljske moći svetitelja i podsećaju vernike da vera nije puka tradicija, već živi odnos sa Bogom.
Predanja o Svetom Romanu prenose se generacijama, od kolena do kolena, a čudotvorna dela ostala su trajno zapisane u srcima ljudi. Mnogi dolaze bolesni ili duhovno iscrpljeni i odlaze obnovljeni, s vedrim licem i obnovljenom snagom. Njegovo življenje pokazuje da je vera aktivna i delotvorna jedino kada se pretoči u dela ljubavi, molitvu i pokajanje, a ne kada se svodi na praznoverje ili formalno prisustvo bogosluženjima.
Manastir Svetog Romana danas nastavlja da bude mesto vere i duhovnog osnaženja. Hiljade ljudi dolazi svake godine da se pokloni moštima, tražeći snagu za sebe i svoje bližnje. Sveti Roman postaje simbol duhovnog isceljenja, pobožnosti i monaškog predanja, ali i primer kako vera može da oblikuje život, ojača duh i učini da čovek pronađe mir i harmoniju.
Vernici koji dolaze ovde uče da vera nije puka tradicija, već stalni poziv na činjenje dobrih dela i povezivanje sa Božanskom blagodeti. Sveti Roman i njegov manastir podsećaju na to da vera ne završava u ritualima, već da se kroz molitvu i pokajanje transformiše u život koji osnažuje i telo i duh. Ovo sveto mesto postaje živi dokaz da istinska snaga vere leži u duhovnom predanju, doslednosti u delima i dubokoj povezanosti sa Bogom
