Hronični umor sindrom sve češće se spominje kao jedan od najozbiljnijih poremećaja savremenog čoveka. Iako mnogi misle da se radi o običnom umoru koji nestaje nakon sna ili odmora, oni koji se bore sa ovim stanjem znaju da to nije tako.
Reč je o iscrpljenosti koja ne prolazi i koja osobu potpuno onemogućava da vodi normalan život. Upravo takvu borbu godinama je vodila Ina Ignjatović iz Ćuprije, koja je tek posle duge potrage došla do prave dijagnoze.
- Njeni simptomi počeli su neprimetno. Naizgled bezazleni problemi pretvorili su se u ozbiljne tegobe koje su joj menjale život iz dana u dan. Varijacije krvnog pritiska, uporne temperature koje su se zadržavale mesecima, česte infekcije, bolovi u mišićima i zglobovima – sve to bilo je samo uvod u ono najteže, a to je neprekidan umor koji nikada ne prestaje. Taj osećaj ju je pratio bez obzira na to koliko se odmarala ili spavala.
Obijala je pragove bolnica i ordinacija. Svaki lekar bi je uputio dalje, analize su se nizale, ali rezultati su govorili da je zdrava. To je bilo najteže – živeti sa telom koje šalje jasne signale da nešto nije u redu, dok nalazi tvrde suprotno. Takva kontradikcija nije bila opterećenje samo za nju, već i za celu porodicu koja je delila njenu nemoć i strah.
U međuvremenu, pokazalo se da su hronične virusne infekcije bile prisutne. Analize su otkrile izrazito visoka antitela na deset različitih virusa. Iako su zvanični parametri bili u granicama normale, organizam je jasno ukazivao da se bori sa nečim što ga iscrpljuje. Ina je opisivala kako nije mogla da napravi ni dvestotinak metara bez osećaja potpunog iscrpljenja. Mesta sa mnogo ljudi gušila su je, san joj je stalno bio potreban, a energije nije imala ni za osnovne obaveze. Njena deca su tada bila mala, a ona nemoćna da im pruži pažnju i snagu koja je bila potrebna. Dok je porodica pokazivala razumevanje, šira okolina je često sumnjala, verujući da bolest umišlja, jer nalazi nisu pokazivali ništa ozbiljno.
Pored fizičke iscrpljenosti, tu je bio i strah da je sve psihičke prirode. Sama je odlučila da potraži pomoć psihijatra, ali ni tamo nije pronađena nikakva nepravilnost. To je donelo još veću nesigurnost. Znala je da joj nije dobro, a opet je sa svih strana dobijala poruke da je zdrava. Taj osećaj usamljenosti i neshvaćenosti bio je jednako težak kao i sama bolest.
- Prekretnica se dogodila tek posle pet godina. Prijateljica je videla nastup doktora Branka Milovanovića, stručnjaka koji se bavi upravo hroničnim umorom. Poslušala je savet i obratila mu se. Taj trenutak Ina opisuje kao oslobađajući – prvi put joj je neko jasno rekao da simptomi nisu umišljeni. Kada je dobila dijagnozu, osetila je olakšanje koje je čekala godinama.Sa terapijom koju je dobila, došlo je i poboljšanje. Više nije imala ni deseti deo tegoba koje su je mučile. Energija se vratila, uspela je da se vrati svom poslu i porodici, i da ponovo vodi život kakav ranije nije mogla da zamisli. Iako i danas povremeno oseti simptome, najčešće tokom promene vremena, oni su neuporedivo blaži i retki.
Ina naglašava da je za nju najveći spas bila potvrda da je ono što oseća stvarno. Kada neko godinama živi sa iscrpljujućim simptomima koje okolina ne prepoznaje, dobiti dijagnozu znači dobiti i priznanje da nije u pitanju mašta, već realan poremećaj. Ta potvrda donela joj je novu snagu i poverenje u lekare.
Iako i dalje postoji strah da se tegobe mogu vratiti, danas zna šta je u pitanju i kako da reaguje. Njena priča jasno pokazuje da hronični umor sindrom nije samo fizičko stanje, već i ozbiljan psihološki izazov. Osobe koje ga imaju moraju se svakodnevno nositi i sa sopstvenim telom i sa nerazumevanjem drugih. Zato je važno da o ovom poremećaju postoji veća svest, kako bi i pacijenti i njihova okolina razumeli kroz šta prolaze.
Kroz svedočenje Ine Ignjatović vidi se da je uz odgovarajuću terapiju i stručnu pomoć moguće značajno poboljšati kvalitet života. Njena priča je primer hrabrosti, istrajnosti i nade, ali i upozorenje koliko je važno da se glas pacijenata čuje. Ona je dokaz da se i sa ovakvim poremećajem može dalje, sve dok postoji podrška, razumevanje i adekvatan pristup
